Baja Mali Knindža godinama peva u Tehničkoj školi, a značajni jubilej velikog kompozitora i pijaniste, rođenog u Aleksandrovu, olako propuštamo. Učeći od Bedžiha Smetane, nastupajući po salonima XIX veka i komponujući, Paču je za Srpstvo učinio više nego svi subotički političari za poslednjih pola veka

Branko M. Žujović

Proteklog vikenda navršilo se 120 godina od smrti Jovana Pačua, za naše lokalne prilike velikog kompozitora i pijaniste, rođenog u Aleksandrovu 1847. godine. Grad je ostao potpuno nem u vezi sa ovim značajnim jubilejom. U gradu tim povodom nije odsvirana nijedna nota, nije se čula nijedna reč.

Gradonačelnik se pre oko godinu dana naljutio zbog karikature na kojoj sam, umesto njegove, prikazao glavu Paje Patka. Iskoristio je zgodno tu karikaturu da objasni zašto godinu dana pre nego što je karikatura uopšte bila objavljena nije smeo da mi da intervju.

Situacija sa Pačuovim jubilejom je nenapisani pledoaje za tu karikaturu gradonačelnika sa glavom Paje Patka.

Ako ništa drugo, Paja Patak bi makar na zanimljiviji način vodio grad. U njegovoj jurnjavi za Čipom i Dejlom ima znatno više duha i visprenosti, nego na Bakićevim serijskim stereotipijama otvaranja i zatvaranja manifestacija koje već sutradan bivaju zaboravljene i užirenim govorancijama punim opštih mesta koja sene prostotu.

Baja Mali Knindža godinama nam peva u Tehničkoj školi, u organizaciji zavičajnog udruženja koje uživa podršku gradonačelnika i Grada Subotice, a značajni jubilej velikog kompozitora i pijaniste, rođenog u Aleksandrovu, olako propuštamo.

Paja Patak takav gaf sebi ne bi dopustio, ni kada ga Čip i Dejl zatrpaju sveže iskokanim kokicama.

Nemam ništa protiv negovanja zavičajnosti, čak i kada neko kulturni obrazac vlastite zavičajnost temelji na koncertima Baje Malog Knindže. To je njegovo pravo i sjajno je što u tu svrhu može da kupi ulaznicu i uživa na svoj način. Negovanje zavičajnosti i pripadnosti zavičaju je divna stvar, ukoliko se upražnjava sa merom i svrhom.

Problem nastaje kada gradska politika u oblasti kulture postane notorni društveni oksimoron, a Jovan Paču ostane bez zavičaja.

Učeći od Bedžiha Smetane, nastupajući po salonima XIX veka i komponujući, Paču je za Srpstvo učinio više nego svi subotički političari za poslednjih pola veka.

A nije bilo baš uvek ovako kako je danas. U ovom gradu je svojevrmeno napisana i objavljena sasvim solidna džepna biografija Jovana Pačua, a o njemu su objavljivani feljtoni u novinama.

Pre dvadesetak godina, sa autorom te male monografije posetio sam dr Aleksandra Vlaškalina, rođaka dr Jovana Pačua i autora obimne i do sada najbolje monografije o njemu (“Dr Jovan paču i njegov krug”).

U prijatnom razgovoru, koji se vodio u beogradskom domu tog plemenitog čoveka i njegove supruge, nas dvojica, autor male monografije i ja, nismo mogli ni da zamislimo da će Paču, dve decenije kasnije, ostati bez jubileja koji nam svima pripada.