Najvatreniji rusofili nikada nisu bili u Ruskoj Federaciji, mnogi od njih ne znaju ruski jezik. Među njima se često ne može primetiti istinsko poznavanje Rusije, njene kulture a ni njene stvarnosti. Pitanje je da li je naša rusofilija, izraz antievropskog i antizapadnog sentimenta zbog 90-ih? Koliko je naša rusofilija autentična? Da li je ovde na delu u stvari sovjetofilija a ne rusofilija? Možemo li reći da je ovdašnji prosečan rusofil, u stvari, ideološki kontroverzna ličnost? Kao devijantan oblik političke korektonosti imamo i tzv. kulturu otkazivanja.

Svedoci smo i gotovo opšteg bojkota ruskih institucija i pojedinaca iz sveta sporta i umetnosti, medija, čak svojevrsne satanizacije jer su nekima počeli da smetaju i mrtvi velikani koji su rođeni i stvarali u Rusiji, ali i ruske plave mačke, pa čak i Votka. Ali, ako se geostrategija i politika ostave po strani, zašto je pritajena rusofobija tako nekontrolisano eksplodirala? Postoje li zalihe nekog ranijeg ideološkog materijala? Koliko je Rusija zaista prisutna u kulturno-društvenom životu Srbije? I iako se kaže da su ljubavi slepe, da li to znači da je takva ovdašnja ljubav prema Rusiji ili je više reč o opsednutosti?

Sagovornici: Žikica Milošević – urednik magazina „The Economist“ – izdanje na srpskom jeziku za 2022. za bivšu Jugoslaviju

Slobodan Vladušić – profesor novosadskog Filozofskog fakulteta i književnik

Branko M. Žujović – urednik portala „Subotičke.rs“

Mihal Ramač – novinar i književnik

RTV, 30. april 2022.