Kratka priča o društvenoj ravnodušnosti

Branko M. Žujović

Kada su jermenski teroristi 9. marta 1983. godine u Beogradu pucali na turskog ambasadora Galipa Balkara, jednog od njih stigao je i oko pasa uhvatio pukovnik Slobodan Brajović koji se tu zatekao. Drugi građanin uhvatio je teroristu za ruku.

Terorista im se otrgao i ranio Brajovića. Drugim metkom ranio je prolaznicu Zoricu Zolotić.

Nastavio je da beži ka Pravnom fakultetu, a građani su trčali za njim.

Policajac koji se tu zatekao privatnim poslom, u svom automobilu, pokušao je atentatora da zaustavi klasičnim gaženjem.

Nije uspeo.

Pošlo je to za rukom tek drugom policajcu, koji je takođe bio van dužnosti, a koji je atentatora ranio pucajući iz pištolja.

Za drugim atentatorom potrčali su student Željko Milivojević sa još dvojicom prolaznika. Atentator se u jednom trenutku okrenuo i sa tri hica ubio studenta. Posle se dokopao autobuske stanice i uspeo da uđe u autobus za Novi Sad.

Ostalo je istorija ovog tragičnog događaja u kojem je generacija naših roditelja pokazala da je živela i da smo (bili) ljudi.

Kada je 17. juna ove godine dečak Ištvan Op, sticajem nesrećnih okolnosti, upao u kanal kod naselja Gabrić, niko od meštana, koji su se ubrzo okupili na obali na poziv Pićukinog druga koji je sa lica mesta otrčao po pomoć, nije čak ni pokušao da uđe u kanal i da ga izvuče iz vode.

Na mestu tragedije odrasli ljudi su ćutali i razgovarali, pitajući se šta će se dogoditi. Poneko je bio naslonjen na štap i čekao rasplet.

Niko, doslovno, nije pokušao ništa da uradi.

Izvesni P. M. iz obližnje ulice dečaku koji je otrčao po pomoć rekao je da ga “boli…”.

Niko od punoletnih meštana, koji su došli na lice mesta, nije ni pokušao da uđe u vodu, iako je među njima bilo plivača. Pravdali su se posle da nisu znali da „gnjure“.

Život је postao rijaliti, a tragedija samo jedan od njegovih žanrova.

Izuzetak je bio hrabri dečak iz komšiluka, Aleksandar, koji je pokušao da dođe do Pićukinog tela.

Ušao je vodu, ali nije nije uspeo da nogama u kanali napipa Pićukino telo. Tražio ga je, kako sam kaže, oko metar i po ili dva dalje, jer nije znao gde je Pićuka tačno upao u vodu.

Prema svedočenjima, Pićukino telo iz vode je izvadio tek pripadnik ekipe hitne pomoći koja je došla pola sata kasnije.

Nekim čudom, Pićuka je tada preživeo, iako je pod vodom proveo više od pola sata. Neko kaže i celih četrdesetak minuta.

Od 17. juna do juče, kada je preminuo, bio je u dubokoj komi.

Mozak mu je predugo bio bez kiseonika. Kada sam poslednji put pisao o njegovoj tragediji, bio je reanimiran najmanje pet puta.

Imao je lavlje srce i njegov poočim, Imre, sve vreme mi je govorio da će mu, ukoliko se Pićuka ikada probudi, dati svoje prezime, jer mu je taj hrabri dečak postao više od sina.

Pićuka je zaista želeo da živi. U novosadskoj bolnici, premda u dubokoj komi, nepokolebljivo se borio za svaki sekund i svaki uzdah svog neproživljenog života.

Najpostojaniju nadu da će Pićuka preživeti i probuditi se gajile su njegove sestre i čevorica braće.

Kada bi neko doneo sladoled u preskromni dom Percovih na Gabriću, mali Šandor bi najpre odvojio parče za za brata koji će se vratiti kući. Potom bi parče sladoleda odneo u zamrzivač, a ostatak bi podelili.

Šandor je isti onaj dečak o kom sam takođe pisao, koji deo školske užine, dva ili tri „jafa“ keksa, ostavlja za svoju malu braću koji nemaju da jednu svakog dana slatko.

Na travi pored kanala kod Gabrića još uvek su, skoro pet meseci kasnije, razasute ampule i ambalaža medicinskih stredstava kojima je rađena reanimacija. Televizijska ekipa iz Beograda koja snima dokumentarnu reportažu o ovom događaju i ja smo se u to uverili prošle nedelje.

Niko se nije potrudio da te podsetnike jedne velike tragedije ukloni. Postali su deo ambijenta uz kanal, na mestu koje će od sada nositi teško breme zle dečakove sudbine.

Očuh Imre Perc sam brine o šestoro dece i supruzi, sa kojom ima jedno zajedničko dete.

On je, za mene lično, heroj, zato što u toj preskromnoj kući, uprkos ponekad jezivoj oskudici, vladaju red, pristojnost, trud i međusobna empatija.

Percovi nekim čudom nisu postali deo opšteg rijalitija i to je njihova velika pobeda.

Tok naše istorije kao da je ponovo postao etička ponornica. U rijalitiju empatija nije važna. Važan je spektakl.

Mi počinjemo da oponašamo ono što gledamo na televiziji i to je naš poraz iz kog su se Percovi, nekim čudom, spasili, zadržavajući ljudskost među sobom i prema svetu, čak i onda kada pate, a pate zbog oskudice prečesto.

Retko ko bi od nas danas potrčao za atentatorom ili ušao u kanal zbog nekoga.

Jednostavnije je biti po strani i zgražavati se povreeno nad brojem dece koja su se rodila i pitati se zbog čega uopšte neko rađa toliko dece, a pritom ni ne pomisliti šta se zaista, ali zaista skriva iza sudbina zlostavljanih žena koje žive u najcrnjoj bedi.

Jedna primitivna psovka, koju je izrekao neimenovani akter ove tragične priče, ona o bolu u predelu njegovog reproduktivnog organa spram nečijeg života, postala je obrazac naše stvarnosti, a da to, u stvari, retko ko primećuje ili je spreman da prizna.

Piću, druže, počivaj u miru!