“Imali smo redovne slušaoce u Osijeku. U Segedinu, koji je bliži, skoro da nije bilo prodavnice u kojoj nije svirala muzika koju smo emitovali”, kaže Otmar Hegediš Pubika.

Branko M. Žujović

U Studiju 3 Radio Subotice kovan je subotički urbani identitet u istoj meri u kojoj se kalio u “Largu”. Bio je to subotički odjek Radio Luksemburga koji je do nas došao, kako će se pokazati u ovom intervjuu, entuzijazmom provučenim kroz beogradsku “dvesta dvojku”.

O tome kako je jedan, u osnovi improvizovani studio, smešten u neveliku kancelariju, emitovao najslušaniji muzički program na potezu od Drave do Tise, za Subotičke.rs govori njegov tvorac Otmar Hegediš zvani Pubika.

Poštovani gospodine Hegediš, kako se rodila ideja da se osnuje Studio 3 i koja je bila svrha jednog takvog projekta?

Hegediš: Kada se sklopio niz okolnosti 1979. godine nastao je Studio 3, kao UKT program Radio Subotice. Da bi se bolje shvatilo, ukazaću na neke istorijske činjenice toga vremena.

Radio Subotica je osnovana desetak godina pre toga, 28. novembra 1968. godine. Radilo se tada u vrlo lošim uslovima, u jednom zastarelom studiju, na opremi koja je rashodovana valjda u Radio Novom Sadu. Tada se tako zvala Radiotelevizija Vojvodine. Dnevno se emitovalo samo sedam sati programa, od 12 do 19 časova, po tri i po sata na mađarskom i srpskohrvatskom jeziku, i to samo na srednjem talasu. Antenski stub je bio na Paliću. Posle je srušen u Nato bombardovanju. Bile su to isključivo informativne, govorne emisije. Zbog toga je Radio Subotica i bila osnovana od tadašnje političke nomenklature, odnosno Socijalističkog saveza radnog naroda koji je figurirao kao osnivač i velikim delom bio finasijer radija.

Muzika je tada služila samo za razdvajanje govornih delova programa ili popunu između reklamnih poruka, pa je takav tretman i imala, što se videlo po tome da je ceo muzički fond bio u jednoj kartonskoj kutiji. Tu je bilo gramofonskih ploča i traka skupljenih zbrda-zdola, bez ikakvog žanrovskog reda.

U to vreme disko–klubovi, “Largo“ i „Paligo Palus“, imali su neuporedivo veći i kvalitetniji izbor muzike, naročito savremene inostrane, koja se kod nas na pločama tada nije objavljivala, ili vrlo retko, sa obilatim vremenskim zakašnjenjem, pa se na prste mogla izbrojati jednogodišnja produkcija takvih albuma. Kada su neki od novinara Radio Subotice, Tomislav Vojnić – Kirilo (1937 – 2020) ili Marija Šimoković na primer, u svoje autorske emisije želeli da uvrste savremeniju muziku, pozvali su me da sarađujem. Tako sam se obreo u Radio Subotici juna 1970. godine i prvi put učestvovao u realizaciji emisije ”Bazar hitova”. Posle toga emisija u potpunosti prepuštena meni. Uređivao sam je dve i po godine.

Kako se dogodilo da ostanete na Radio Subotici?

Hegediš: Baš tada se upraznilo mesto muzičkog urednika. Pozvan sam da preuzmem to radno mesto, pa sam se od trećeg januara 1973. zaposlio u Radio Subotici. Potvrdilo se ranije stečena slika o siromašnoj, čak vrlo jadnoj fonoteci u svim žanrovima – zabavnoj, narodnoj, klasičnoj… Preostalo mi je da se snlazim i da na razne načine obogaćujem muzički fond.

Uspostavljao sam kontakte sa izdavačima, zatim sa drugim radio stanicama i sa prodavnicama u gradu, od kojih sam, u zamenu za reklamu, dobijao ploče uz obavezno uzvratno reklamiranje.

Kako se odvijala nabavka nosača zvuka?

Hegediš: U kući su mi stalno govorili da kupim samo ono „najnužnije“. Inostrane ploče su bile vrlo skupe za naše prilike. Singl je napolju koštao oko 6 nemačkih maraka, a cena LP ploče kretala se od dvadeset do trideset maraka, u zavisnosti od popularnosti izvođača. Bila su to zlatna vremena za diskografske kuće koje su objavljivale milionske tiraže. Uz stalne napore, muzički fond se vremenom ipak uvećavao. To je predstavljalo osnovu Studija 3.

Na koji način je tehničko jačanje gradskog radija uticalo na osnivanje Studija 3?

Hegediš: Drugi faktor koji je omogućio stvaranje Studija 3 bilo je instaliranje novog UKT, odnosno ultrakratko-talasnog predajnika, snage 1 kW. Predajnik je bio postavljen na antenskom stubu u Crvenom selu. Ukoliko se dobro sećam, bio je postavljen na visinu od oko 150 metara. Time je, uz snagu, postignuta impozantna pokrivenost. Imali smo redovne slušaoce u Osijeku. U Segedinu, koji je bliži, kasnije skoro da nije bilo prodavnice u kojoj nije svirala muzika emitovana iz Studija 3.

Kada mi je direktor Ernest Nađ saopštio vest o novom UKT predajniku, uz neverovatno obrazloženje da ga nije preporučljivo isključivati, odmah sam sabrao prostu računicu. Već smo posedovali zadovoljavajuću fonoteku, a sada smo stekli mogućnost kvalitetnog UKT zvuka. Predložio sam mu da iskoristimo te dve stvari emitujući muzički program uz EPP. Tako su se nekada nazivale reklame: ekonomsko-propagandne poruke. To je jedan danas iščezao rečnik. Nađ je ideju odmah prihvatio, dajući joj punu podršku.

Jeste li osnivajući Studio 3 imali na umu neke uzore iz zemlje ili inostranstva?

Hegediš: Jesam. Prilikom boravka u Beogradu slušao sam Beograd 202. Prijala mi je kombinacija obilno emitovane dobre muzike sa tu i tamo malo govora, odnosno reklama. Pomislio sam tada: pa mogli bismo i mi u Subotici da imamo nešto slično…

Gde se nalazio Studio 3?

Hegediš: U Radio Subotici tada su bila dva studija: progrmski i montažni. Tokom prepodneva, oba su bila zauzeta montiranjem priloga. Morali smo da pronađemo rešenje. Kupljena su dva „Garard“ gramofona. Osposobljen je jedan stari studijski magnetofon. Sve je povezano je sa terenskom miksetom i smešteno u kancelariju gde se nalazila muzička redakcija. Ime novom studiju nadenuo je direktor Erne Nađ. ”Imamo dva studija“, rekao je, “zašto da ovaj ne bude treći – Studio 3?”.

kada ste tačno počeli sa radom?

Hegediš: Studio 3 program je počeo da emituje 1. februara 1979. godine u 8 časova. Program smo emitovali do podne. Kasnije je program proširen od 19 časpva do ponoći, pa na subotu i nedelju. Tada su već u rad Studija 3 bili uključeni spoljni saradnici.

Kako je na samom početku projekat bio prihvaćen među Subotičanima?

Hegediš: U to vreme je bilo sve više kvalitetnih radio prijemnika UKT područja, pa su nas mnogi slušali. Od prvog trenutka Studio 3 je bio izvanredno prihvaćen u gradu, a i šire. Bilo je javljanja slušalaca. Tražile su pesme. Lično su mi se ljudi javljali i hvalili program. Ono što je nama takođe bilo važno bilo je to što su iz subotičkih firmi počeli sve više da traže da im se reklame emituju obavezno i u programu Studija 3.

Kakav je bio odnos tadašnjih vlasti prema Studiju 3?

Hegediš: Tadašnje gradske vlasti nisu se mešale. Sve je to za njih bila Radio Subotica. Bilo im je važno samo da postave direktora i glavne urednike. Dalje ih se nije ticalo. Mnogo više otpora i zavisti je bilo unutar kuće. Govrilo se da je to direktorov i moj privatni program, jer ga nije odobrio Programski savet i slične stvari. Međutim, kasnije, kada je finansijski pokazatelj bio apsolutno na strani Studija 3, kada se ispostavilo da se uz neznatna ulaganja ipak može ostvariti odličan rezultat, govorkanja su utihnula.

Ko su bili ljudi koji su radili na Studiju 3 i jesu li neki od njih ostali u svetu muzike i novinarstva?

Hegediš: Kada se Studio 3 pročuo, vrlo brzo su počeli da se javljaju mladi koji su se nudili da rade u studiju. Bilo je tu ljudii raznih profila, od srednjoškolaca do starijih, čak mojih vršnjaka, koji su donosili čak i svoje ploče. Svi oni su želeli da pokažu neki svoj izbor muzike. Zaista je ogroman broj onih koji su prodefilovali tokom dvadeset i kusur godina. Ne bih mogao da kažem ko je ostao u svetu muzike, ali mislim da ih nije veliki broj. Najvećem broju je to bila samo prolazna razonoda.

Pamtim top-liste Studija 3 i špicu koja je emitovana. Kakav odjek su imale te top-liste i šta je takav pristup programu značio gradu i slušaocima?

Hegediš: Top-liste su u to vreme bile vrlo popularne, jer se na jednom mestu i za kratko vreme mogla čuti aktuelna esencija pop muzike. Pored toga, sa programskog aspekta, to je bila i plej lista onoga što se emituje. Bio je to prikaz muzike kojom raspolažemo i koja se može čuti na našem radijskom talasu.

Ako se u proseku uzme da se nedeljno na listama predstavljalo do osam ili deset noviteta, domaćih, mađarskih i inostranih, na godišnjem nivou to je oko 400 do 500 hitova. To sam pokrenuo čim sam se zaposlio u Radio Subotici. Znao sam da to ima svoju publiku, ne samo kod nas nego u celom svetu. Radio Luksemburg je bio neprikosnoven šezdesetih godina. Koliko je ta muzika bila popularna može se videti u filmu ”The Boat that Rocked”…

Tako je verovatno nastao “Diskotest”…

Hegediš: Prvo sam sve to emitovao pod nazivom ”Diskorama”, u skromnim okvirima, pet dana po 25 minuta, počev od 18 časova. Na osnovu pozitivnih reakcija, 1976. godine emisija je „premeštena“ u subotu od sedam do dvanaest časova. Od tada je deset godina išla pod nazivom ”Diskotest”.

Još i danas mi neki odrasli ljudi, tada još učenici, kažu da su emisiju slušali za vreme časova, na tranzistoru sa slušalicama u ušima i da su raspravljali ko će koje mesto da zauzme.

Kako je nastala čuvena špica?

Hegediš: Po sredi je numera grupe „Kraftwerk“ sa albuma „The Man Machine“, objavljenog 1978. godine, koji je tada bio vrlo popularan i zapažen. Muzika je bila dovoljno duga da može da se miksuje. Odabrao sam muziku. Muški glas na špici je takođe moj, dok je ženski pozajmila Marija Nađ.

Koje anegdote iz Studija 3 pamtite?

Hegediš: Recimo, na sastancima redakcija govorilo se da nestaju magnetofonske trake, da se kradu. Upirali su prstom u mene da sam ”lopov”. Kada su svi očekivali da se branim od optužbi, priznao sam da ”kradem”, uz obrazloženje da i tako sve ostaje u kući, samo što je, umesto govora, na njh snimljena muzika.

Treba znati da su studijske trake bile veoma skupe. Čini mi se da je jedna koštala oko 20 do 25 nemačkih maraka. Na jednu je moglo da se snimi samo oko 40 minuta muzike. Čak i kada sam prepolovio brzinu snimanja i udvostručio vreme na 80 minuta, nedostatak traka je i dalje bio stalni problem.

Drugi slučaj je bio kada me je jednog ponedeljka pozvao glavni urednik da mi očita bukvicu kao odgovornom muzičkom uredniku. Tvrdio je da je saradnik koji je u nedelju radio bio pijan, da je uključio mikrofon i derao se u njega…

Na kraju smo razjasnili da je, u stvari, sve što se u etru čulo bilo na ploči novosadske pank grupe „Pekinška patka“. Oni su od šansone ”Bila je tako lijepa” napravili svoju pank verziju koja je vrlo bučna. ”Bila je tako lepa, a ja sam bio mrtav pijan…“

Jednom je u posetu Subotici došla delegacija komunističke omladine iz Segedina (KISZ), pa su ih poveli u obilazak Radio Subotice. Direktor ih je upoznavao sa načinom informisanja kod nas, vodio ih je kroz redakcije, iz studija u studio, a oni su imali samo jedno pitanje: gde je taj Studio 3? Nimalo slučajno, na kraju su im pokazali studio u mojoj kancelariji. Videlo se da su pomalo razočarani. Zamišljali su nešto impozantnije, ali su ipak zaključili da ne postoji bolja radio stanica i da kod kuće samo Studio 3 slušaju.

Koji su bili razlozi za gašenje Studija 3 i kako ste gašenje doživeli?

Hegediš: Glavni razlog gašenja Studija 3 bio je zaostatak u razvoju. Devedesetih godina je došlo do ekspanzije lokalnih radio stanica. Nekoliko saradnika Studija 3 našlo je u njima utočište. I sam sam otišao 1993. godine, kada je cvetanjem nacionalizma došlo do promene kursa. Rok muzika je poražena. Naravno, nije to bio slučaj samo sa RadioSuboticom. I ostale medijske kuće doživele su transformaciju koja i danas ima uticaj.

Na čelo Radio Subotice postavljani su nesposobni, ali odani stranački apartčici. Oni sa organizacijom posla nisu imali nikkave veze. Čitav konglomerat od preko pedeset zaposlenih nije se mogao održati. Na kraju, takva kakva je postala Radio Subotica nije trebala baš nikome. Privatizovana je iz više pokušaja za smešnu sumu od desetak hiljada evra. Osamdesetih godina samo jedan studio bio je plaćen pedesetak hiljada dolara. Potom je dospeo u staro gvožđe. Muzički fond od desetak hiljada mukom sakupljenih ploča i traka je potpuno devastiran, umesto da je digitalizovan. Niko za to nije odgovarao.

Kako Vam Studio 3 izgleda danas, kao deo gradske istorije, subotičkog urbanog identiteta i istorije gradske kulture?

Hegediš: Studio 3 je bio pun pogodak, dogodio se u pravo vreme na pravom mestu. Može se reći da je nastavljena tradicija velikog broja mladih subotičkih muzičara. Postojalo je mesto gde se njihova muzika mogla čuti tokom cele godine. Učesnici Omladinskog festivala bili su naši redovni gosti. Tu su iznedreni mnogi poznati izvođači širom one zemlje ponosne. Svi su oni imali značajno mesto u programu Studija 3. Kasnije je bilo i gostovanja poznatih muzičkih autora, razgovora u studiju, pa čak i prenosa uživo iz disko kluba. Suprotno minimalnim ulaganjima, studio je dao ogroman doprinos na polju razonode izborom birane muzike, kasnije i tematskim emisijama.

Da li je iskorišćena mogućnost koja je postojala? Naravno da nije. Daleko od toga. Mislim da u establišmentu nisu nikada shvatili prave mogućnosti takvog jednog muzičko-govornog programa, iako to Subotica svojom bogatom muzičkom tradicijom zaslužuje.To važi i danas, kada su okolnosti i digitalne mogućnosti neuporedivo drugačuje. Pa ipak, nema sluha. Ne znam za radio stanicu koja ima neku smislenu muzičku emisiju, osim ”lopatanja” u stilu „radio ne radio – svira ti radio“.

Ljiljana Elek: Bila je to ogromna, iskrena, pozitivna energija oslobođena pomoću štapa i kanapa

Sećanje na vreme Studija 3 može da bude samo lično. Oni koji su ga slušali, pamte svoje najbolje trenutke za koje ih vezuje poznata špica. Mi koji smo bili deo tog programa, osvrćemo se na sopstvena iskustva.

Početkom osamdesetih godina prošlog veka postala sam honorarna saradnica u redakciji programa na srpskohrvatskom jeziku Radio Subotice. Jedna od emisija za koju sam pripremala priloge bila je „Omladinski studio“.

Zadatak mi je bio da snimim neki dogadjaj koji se te večeri zbio u gradu , te sam predveče stigla do redakcije kako bih uzela „Uher“, famozni magnetofon, trakaš, pretežak, sa ogromnim mikrofonom.

U redakciji je već bila poveća gužva. Razlog – treba da počne partijski sastanak. Otmar Hegediš, muzički urednik, tada je bio partijski sekretar. Primetila sam da je nervozan. Svako malo izlazio je iz redakcije, odlazeći do Studija 3.

Ispostavilo se da momak koji je trebalo da radi nije došao. Nevolja je bila na vidiku. Ne možeš biti na dva mesta istovremeno. Ulazim u redakciju samo da uzmem magnetofon, pa ću da odem. Ne želim da smetam.

U tom trenutku Hegediš, kog smo svi zvali Pubika, nonšalantno me je pitao šta radim večeras. Kada je čuo da hoću na zadatak, odmah je sredio kod urednika da me oslobodi te obaveze , kako bih malo puštala muziku umesto saradnika koji se nije pojavio.

Pokazao mi je gramofone, magnetofone, miksetu… Ovde su ti ploče, ovde su ti trake, ovo su reklame, tamo džinglovi. Pazi na modulaciju, pripremi ploču na vreme, miksaj pažljivo. Trake skidaj, još brže vraćaj… Kao u transu, uzela sam parče papira i bukvalno crtala šemu postupaka. Na kraju dobih najvažniju informaciju za to veče: ako sve krene naopako, samo svuci sve reglere i dođi po mene u redakciju, rešićemo. Ne znam kako sam preživela to veče. Program je trajao, čini mi se, od osam uveče do ponoći.

Ubrzo je usledio predlog da nastavim da radim i u tom programu. Smene su bile baš onako, radničke. Vikendom je program išao od 8 ujutro do ponoći, a mi „disk–džokeji“ to smo radili u dve smene. Fiksni telefon muzičke redakcije, čijeg se broja i danas sećam, 41-200, neprestano je zvonio. Tih godina žurke po kućama su bile uobičajene. Često se događalo da nas slušaoci zovu kako bismo im ispunili muzičku želju. Pozivima nikad kraja, razgovora do mile volje!

Tokom novogodišnjih praznika program je emitovan bez prestanka, sve vreme praznovanja. Tako sam se i ja doborovoljno prijavila za jednu noćnu smenu. Mlađi svet danas to neće razumeti, ali u to vreme su za vreme praznika u preduzećima morali, pored portira, da dežuraju i zaposleni.

Tu noć smo u radiju bili Pubika, portir i ja. Negde oko dva sata posle ponoći strašno mi se spavalo. Jedva sam radila. Ne sećam se više kome je od nas dvoje to prvo palo na pamet, ali znam da smo Pubika i ja osmisli jednu igru. Jednu pesmu pusti on, po svom nahođenju, a drugu ja, ali iz različitog žanra. Tako sam prebrodila i tu smenu. Nikada mi više nije palo na pamet da radim noću.

Pubika i Dule Evetović će svakako imati šta da kažu o počecima, tehničkoj opremljenosti, dometima, nedaćama, anegdotama. Bila sam lična, jednako kao što sam onomad, po sosptvenom ukusu, birala muziku verujući da sam nekome ulepšala dan. U odnosu na danas, bila je to ogromna, iskrena, pozitivna energija oslobođenpomoću štapa i kanapa.

Dušan Evetović: Ne sećam se poziva nezadovoljnog slušaoca!

Radio Subotica je u to vreme (1979…?) imala dva “normalna” studija. Jedan, iz kojeg je program emitovan uživo i drugi, u kojem su tehničari montirali zvučni materijal. Pre četrdeset godina nije bilo ničega digitalnog u opremi lokalnog radija. Zvuk je sniman na trake, pa je takozvano rezanje materijala zahtevalo veliko iskustvo, izvežbano uvo i brzu ruku tehničara. Nije bilo ni plej-listi niti diskova, pa još ni CD-a. Sva ta muzika živela je na gramofonskim pločama i studijskim trakama.

Program Radio Subotice nije trajao 24 sata dnevno. Ne sećam se više tačno, ali mislim da je završavao negde popodne. Neko se dosetio, verujem da je to bio Otmar Hegediš, da bi se prazni hod predajnika mogao popuniti tako, da ne košta mnogo, a da bude zanimljiv i da donese koji dinar u “kujnu”.

Tako je nastao Studio 3. Ono “3” u nazivu značilo je da je to treći studio Radio Subotice, povrh ona dva pomenuta. Zamislite sobicu, otprilike četiri sa četiri metra, nakrcanu gramofonskim pločama i trakama. Sva tehnika studija sastojala se od jedne prenosne miksete koja je doslovno bila jedno koferče, dva gramofona i jednog magnetofona. Ili ih je bilo dva… Pamćenje izdaje…

U to vreme bio sam honorarni saradnik srpskohrvatske redakcije Radio Subotice. Pisao sam (i govorio) uglavnom o temema iz privrede i društva. I, naravno, voleo sam muziku. Ne sećam se više kako i kada mi je Pubika (Otmar Hegediš) ponudio da radim u Studiju 3. Ili sam možda ja to tražio od njega. Uglavnom, dok dlanom o dlan, provodio sam popodneva i rane večeri u malom sobičku, u zgradi radija, u Ulici Jovana Mikića.

Bilo nas je nekoliko koji smo vodili Studio 3. Svako od nas je imao svoj stil muzike. I to je bilo dobro. Verni slušaoci su po pesmama prepoznavali voditelje. Istini za volju, nisu znali naša imena, pošto se program sastojao samo od muzike i snimljenih džinglova. Nije bilo živog govora, pa tako ni prilike da se predstavimo.

Bio sam veliki ljubitelj novog vala koji je onda žestoko zapljuskivao mlade u SFRJ. Film, Haustor, Idoli, Električni orgazam, Prljavo kazalište… Svaka moja “smena” redovno je imala blok sastavljen od muzike ovih bendova. Tu i tamo dopunjeno stvarima Stranglersa, Sex Pistolsa i inih, uglavnom britanskih novotalasnih sastava.

Što se tiče ostale muzike, uvek sam bio roker i to se i videlo po repertoaru. Žestoke stvari, ali i rok balade. I, da ne zaboravimo, na gramofonima Studija 3 kod mene se vrtelo puno izuzetno dobrih kompozicija mađarskih bendova (moj favorit: Locomotiv GT).

Ono što je danas “like” na društvenim mrežama, za nas u Studiju 3 bio je telefon. Tu smo dobijali povratne informacije od slušalaca. Najčešće su zvali da naruče neku pesmu, ali i da bi nas pohvalili. Da, uvek su u pitanju bile pohvale našeg izbora muzike. Ne sećam se poziva nezadovoljnog slušaoca.

Imao sam redovne “mušterije”, slušaoce koji su se predstavljali imenom, a često punim imenom i prezimenom. Tokom vremena naučio sam šta vole, koje pesme će tražiti. Neke od slušateljki upoznao sam i uživo, ali to je neka druga priča.

Studio 3 sam napustio u leto 1980, kada sam zaglavio na sportskom aerodromu Bikovo učeći pilotiranje.

I dan-danas, kada čujem „Robots“ od grupe „Kraftwerk“, ja se setim dana provedenih za miksetom u Ulici Jovana Mikića.

Subotičke.rs, 9. decembar 2020.