Navigacija

Oficiri i muzikanti

Foto: Piksabej

Kako se dogodilo da Subotica i Novi Sad pod istovetnom vlašću neguju dva potpuno različlita pristupa srpskoj kulturi?

Branko M. Žujović

Jednoga dana, a ovo nažalost nije početak bajke, u dvor kralja Milana Obrenovića došao je kompozitor Jovan, ponegde beležen i kao Josif Ivanović iz Temišvara. Hteo je da stupi u srpsko podanstvo. Kralj Milan mu je odbrusio da su mu potrebni oficiri, a ne muzikanti.

Zbog toga danas u enciklopedijama piše da je autor „Valova Dunava“, jednog od najpoznatijih valcera na svetu, rumunski kompozitor Jovan Ivanović.

Taktove ovog valcera prepoznaćete u filmu „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice.

Jovan Ivanović komponovao je više od 350 plesova i koračnica, a 1889. godine u Parizu je osvojio prestižnu nagradu na Svetskoj izložbi. Možemo da kažemo, a da pritom ne preteramo, da je Ajfelov toranj svečano otvoren uz taktove nagrađene kompozicije Jovana Ivanovića.

Živeći i radeći napolju, upoznao sam Andreja Ivanovića, čukununuka velikog kompozitora koji u svetu klasične muzike nije ništa manje značajan od svog pretka.

Ivanović mlađi je profesor konzervatorijuma Nikolaj Rimski-Korsakov u Sankt Peterburgu i ima rusko državljanstvo. Kada sam sa njim stupio u kontakt, Ivanović je bio dekan konzervatorijuma u Harbinu, na severoistoku Kine. Nastupao je u svim značajnim koncertnim dvoranama, od Karnegi hola u Njujorku do Tokija, a danas predaje i nastupa širom Kine.

Napravio sam 2017. godine intervju sa Ivanovićem koji je preneo Nedeljnik. Razgovarali smo o svemu i svačemu, pa i o Subotici. Ivanović je sa posebnom pažnjom, ako tako mogu da kažem, razgledao na internetu slike našeg grada. Poželeo je da poseti Suboticu.

Kada sam se vratio iz Pekinga, dogovorili smo se da nam 2018. godine dođe u goste i u Subotici održi koncert. U Gradskoj kući su nam dodelili termin za koncert u trajanju od sat vremena, između dva venčanja zakazana za neki radni dan. Ukoliko se dobro sećam, trebalo je da bude četvrtak.

Publika koja bi došla da odsluša Ivanovića trebalo je da sačeka da iz sale izađu svatovi, pa da Andrej onda naprosto uleti i odsvira nešto nabrzaka, da bi sala bila ispražnjena za novu turu venčanja.

Bilo je očigledno šta Gradska kuća poručuje. Čukununuk zamalo da doživi sudbinu svog pretka.

Andreju sam javio da je pukla vodovodna cev u Velikoj većnici, pa taj koncert ovde nikada nije održan.

Potom je usledio kopernikanski obrt.

Godinu dana kasnije, Andrej nam je sa porodicom došao u privatnu posetu. Pokazali smo im grad, družili smo se i upoznali smo drage goste sa nekim zanimljivim i podjednako dragim Subotičanima.

Andrej je ljubazno odglumio zabrinutost za stanje Velike većnice posle one moje poplave. Mislim da je dobro razumeo da se dogodilo nešto nedolično, što više nije bilo vredno pomena.

Iskupio sam se bocom šardonea „Zvonko Bogdan“ koji mu se dopao.

Dok smo pili baš taj šardone, dogodilo se da je Dušan Nikolić, ugledni profesor iz Novog Sada, na mom profilu na jednoj od društvenih mreža video dragog gosta.

Profesor je pod paskom svog autoriteta odmah okrenuo nekoliko važnih brojeva telefona.

Istoga dana, iz Novog Sada su me zamolili da Andreju prenesem molbu i poziv da poseti Novi Sad. Tadašnji gradonačelnik Miloš Vučević ponudio je da pošalje službeni automobil, što je Andrej, nakon što se zahvalio na pozivu, skromno odbio.

U Novi Sad je otputovao svojim automobilom.

Tamo je primljen uz sve gradske počasti. Mirjana Rastović sa RTV snimila je zapaženu emisiju o Andreju Ivanoviću i njegovom radu. U Novom Sadu je održao recital. Dogovorio se da tamo održi gala koncert, ali je pandemija koronavirusa poremetila ovaj plan.

Dok sam proletos snimao intervju sa Milošem Vučevičem, pomenuo sam mu na kraju našeg razgovora Ivanovića i dobio obećanje da će učiniti šta može da poznati umetnik ostane u vezi sa Srbijom.

Neki ljudi u Novom Sadu takođe rade na tome da niz započet mojim skromnim intervjuom i nastavljen sjajnom emisijom Mirjane Rastović, te nastupom Andreja Ivanovića u Novom Sadu, nastavi da raste i grana se.

Pripadam obrenovićevskoj familiji, pa mi je čitava ova priča danas naročito draga, jer Ivanović mlađi, u foto-finišu, ipak nije ponovo završio među „muzikantima“.

Ispričao sam ovu poučnu priču ovde, jer će Novi Sad, pod istovetnom, a što se tiče opšte i nacionalne kulture toliko različitom vlašću, verovatno nastaviti da neguje svoje lepe veze sa poznatim pijanistom našeg porekla, dok kod nas, u Subotici, srpska kultura, kojoj Ivanović na neki način želi da se približi, ostaје ono što je i bila te 2018. godine: tužna Pepeljuga dnevne politike i korupcije.



(Next News) »



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *