Nismo obavešteni dokle je stigao rad SINOS-a sa vlasnikom Televizije Subotica na kolektivnom ugovoru za novinare, započet pre tačno pola godine

Opštinska administracija Apatina nedavno mi je, sa zakašnjenjem od oko dve godine, a na uporno insistiranje poverenika za informacije od javnog značaja, ipak prosledila deo dokumentacije kojom je firma M. Š. pravdala jedan od tamošnjih projekata.

Dostavljene su mi fakture koje je M. Š. istovremeno isplatio svojim sada već dobro znanim partnerima iz mnogih drugih medijskih projekata, ali ne i snimci papreno plaćenih video priloga.

Čak i bez tih papreno plaćenih video priloga iz projekata M. Š, koje opštine i gradovi po Bačkoj kriju kao zmija noge, zadocnele fakture iz Apatina svedoče da je, po ko zna koji put, došlo do burazerske multilateralne razmene faktura i prelivanja novca.

Kome je M. Š. ovom prilikom plaćao foršpanove, kome špice, a kome montažu, sada je najmanje važno, jer sam o tome ispisao desetine kilometara teksta, opisujući brojne istovetno koncipirane projekte koji su sudeći prema svojoj sadržini samo formalna razmena faktura i novca.

„Najsvežija“ dokumentacija iz Apatina samo je jedno od bezbrojnih svedočanstava jedne parapreduzetničke pozicije, da se posredstvom i inercijom upodobljenih medijskih komisija pokupi i razdeli projektni medijski kajmak.

Tako je sasvim moguće da u jednom od takvih projekata neko „pokupi“ 900.000 dinara za nepostojeću scenografiju ili da prepiše poneku rečenicu sa „Vikipedije“ i za to zgrne, za srpske prilike, omanje bogatstvo, a da vam policija, pri tolikoj notornosti svega nedozvoljenog, saopšti da je to, sa aspekta istrage, sasvim u redu, jer policija ne može da utvrđuje koji tekst koliko “vredi“, kao da je to posao policije, a ne suda koji bi, kada bi stvar do suda zaista došla, vrednost teksta i te kako mogao da utvrdi.

Ali, tema ovog teksta nije društvena anomalija o kojoj sam pre dve godine opširno pisao.

Povod za ovaj tekst je mali jubilej: šest meseci otkako sam napisao da ću nasred Terazija pojesi šešir kada Sindikat novinara Srbije (SINOS) u Televiziji Subotica, koja je, nažalost, u srži teme medijskih konkursa o kojoj sam iscrpno pisao, formira podružnicu koja će se boriti za kolektivni ugovor i stupiti u bilo kakav sindikalni klinč sa poslodavcem.

Danas je taj mali jubelej, a moje pitanje ostaje isto: vodi li put do kolektivnog ugovora, ali i bilo kakv novinarski put, kroz kolaboraciju sa kompromitovanim vlasnicima medija, čija je ambicija zgrtanje konkursnog novca, a ne informisanje građana?

Može li sindikalna borba da počiva na temeljima sačinjenim od korupcije?

Pozivam SINOS da objavi ko je posle šest meseci predsednik sindikalne podružnice u Televiziji Subotica. Koliko ta SINOS-ova podružnica ima članova? Koje su sve sindikalne akcije sprovedene u Televiziji Subotica? O čemu je sindikalna podružnica, ukoliko tamo uopšte postoji, a koliko znam ne postoji, razgovarala sa vlasnikom, koje je inicijative pokrenula, šta je izborila za zaposlene?

Na koncu, dokle se u razgovorima SINOS-a sa vlasnikom Televizije Subotica stiglo, kada je posredi kolektivni ugovor i na koji je način on od tada do danas tačno doprineo „jačanju kampanje za uspostavljanje dijaloga i potpisivanje kolektivnog ugovora“?

Misteriozni nestanak palićkih lavića, nezakonito postavljenje direktora protiv kog je tada vođen krivični postupak i koji je potom osuđen pred sudom, ključni detalji afere „Starter“ koja je plastično prikazala kako korupcija u gradu funkcioniše, fiktivno radno mesto političkog analitičara u subotičkoj bolnici, čitav turistički centar koji je bivši gradonačelnik podigao u inostranstvu…

Mogao bih pola dana da nabrajam šta je sve Televizija Subotica prećutala proteklih godina, ali naprosto ne želim da se ponavljam.

Pretpostavljam da kolege iz SINOS-a posle šest meseci mogu da odgovorite na ova pitanja, dovoljno je vremena prošlo.

Pitam ovo i stoga što sam upoznao neke od kolega koje su radile na Televiziji Subotica, a koje nisu ni znale da su, automatski, da – automatski, bile učlanjene u nešto što se naziva Društvom novinara Vojvodine i u još neke „novinarske“ asocijacije.

Lako je pogoditi da su posredi „novinarske“ organizacije iz mog istraživanja koje konkursni novac međusobno i sa ortacima dele kao da igraju „tablić“, a da neki od njihovih članova uopšte ne znaju da one postoje i da su njihovi „članovi“.

Iz ovoga sledi sasvim logično pitanje: jesu li takve organizacije zaista partneri reprezentativnih novinarskih organizacija, ukoliko su te organizcije još uvek reprezentativne?

Ponoviću da se SINOS medijskoj imovini vlasnika pomenute televizije pre šest meseci divio kao Đenka bazenima i automobilima Hedi Lamar, kao da posredi nisu sindikalci nego turisti, što nažalost nije bilo daleko od istine.

Budući da SINOS zaista veruje da je sa poslodavcima, čije firme direktno i posredno na zgrću bogatstva na medijskim konkursima moguće unaprediti status novinara, možda bi, sledstveno tome, gorepomenuti M. Š, koji je u međuvremenu postao mali bački medijski magnat, mogao da bude sledeći partner SINOS-a na temu kolektivnog ugovora i poboljšanja socijalnog statusa novinara.

Spolja sindikalni gladac, iznutra konkursni jadac i eto vesti da se, tobože, nešto radilo. Razume se, pod uslovom da se pola godine kasnije toga više niko ne seća.