Kada funkcioner SSP-a objavi da je „moderni Srbin primitivniji od svog dede“, a njegova stranka odbije da se ogradi od citiranog govora mržnje, to znači dve stvari: ili te „moderne Srbe“ ponovo treba isključiti iz političkog života u gradu, ili se naprednjacima pruža alibi za osporavanje tekućih protesta

Branko M. Žujović

U leto prošle godine otkrio sam, dokumentovao i objavio da je funkcioner subotičkog odbora Stranke slobode i pravde (SSP) prijavio, tobože, nestranački protest protiv kopanja litijuma. Iz SSP-a ništa nisu poručili, ali je bilo jasno da im se moje otkriće nimalo nije dopalo.

Pomenuta stranka nije smatrala da građani treba da znaju da je ona u stvari organizator protesta u Subotici.

Oni koji veruju da su bele („demokratske“) laži dozvoljene izašli su sa tvrdnjom da razbijam proteste u Subotici, kao što su uoči izbora tvrdili da guram klipove u točkove „opoziciji“, kada sam je pitao za program koji ova uopšte nije imala, niti ga ima danas.

Na te besmislene optužbe uzvratio sam pitanjem: kakvoj to demokratskoj politici može da naškodi istinita informacija?

Još uvek čekam odgovor.

Iz predočene računice, da građani ne treba da znaju ko organizuje protest, dalo se zaljučiti da je politički naboj, oslobođen protivljenjem javnosti da u Jadru bude otvoren rudnik litijuma, trebalo izrudariti u potaji i potom ga, kada za to dođe vreme, preraditi u stranačke svrhe.

Kako je dobro organizovan spontani protest čist oksimoron, a to je moje mišljenje i o organizovanju tekućih protesta, objavio sam tada vest da SSP stoji iza subotičkog „građanskog“ protesta, uz odgovarajuće dokaze.

Ovo tim pre što je lider pomenute stranke, koliko do juče, eksploataciju litijuma u Srbiji držao za razvojnu šansu, baš kao i sadašnja vlast, ali je, opipavši ubrzani puls javnosti, preko noći naglo „promenio“ mišljenje, postavši naprasno „protivnik“ kopanja litijuma, u šta su poverovali samo najlakomisleniji među nama.

Da ne pominjem zamalo ostvareni plan članova Demokratske stranke (DS) da svojevremeno, u okolini Aleksinca, započnu eksploataciju i preradu naftnih škriljaca, što se, srećom, odnosno pukim sticajem okolnosti, ipak, nije dogodilo.

Lider SSP-a tada je bio član DS-a i ne sećam ga se iz tog vremena kao protivnika ideje o eksploataciji naftnih škriljaca, što me je utvrdilo u racionalnoj sumnji u njegove naprasno izražene ekološke vrline.

U međuvremenu je čitava „prozapadna opozicija“, na onoj sada već čuvenoj konferenciji za medije u Domu narodne skupštine, priznala da se, u stvari, dugoročno ne zalaže za trajnu zabranu kopanja litijuma u Srbiji, već samo za odlaganje kopanja, dok se ne steknu ekološki uslovi u skladu sa standardima Evropske unije, što se, takođe, suštinski ne razlikuje od stava vlasti po tom pitanju.

Ove nedelje, predsednik Izvršnog odbora Gradskog odbora SSP-a u Subotici preneo je na društvenim mrežama objavu koja kaže da je „moderni Srbin primitivniji od svog dede“.

Razumem da neko za Jovanu Jeremić kaže da nije dostojna svoje babe, ili da neko tvrdi da je Vašingtonski sporazum iz 2020. gоdine, ili Ohridski sporazum, na primer, izdaja dedova koji su Kosovo i Metohiju vratili u sastav Srbije.

Ne razumem kada govor mržnje, ma „kolicni“ bio, a tvrdnja da su moderni Srbi primitivniji od svojih dedova jeste govor mržnje, zameramo samo radikalima i njihovim političkim derivatima, a za demokratsku vrlinu držimo kada neko, kao što je na primer Dinko Gruhonjić, izjavi da „živi među malim primitivnim narodom“, sa „ljudima čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika“ kojima će „noge biti sve kraće, a pogledi sve tuplji“, a čija „deca žele samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli“.

Naprednjacima se s pravom zamera svaki put kada odvale nešto neprihvatljivo ili prećutkuju informacije. Na primer, ja još uvek čekam zvanični odgovor gradonačelnika u vezi sa vrednošću njegovog sata i pride u vezi sa kolekcijom skupocenih satova koju, navodno, takođe poseduje.

Ali, sada za potpuno legitimno ćutanje treba da prihvatim odbijanje SSP-a da mi zvanično prosledi informaciju da li podržava pomenuti stav predsednika subotičkog Izvršnog odbora ili ne.

Za mene između njih i naprednjaka po ovom pitanju nema suštinske razlike. Razlika je i letos bila, a i sada je, samo u proporciji i „glasnosti“ ćutanja.

Ko voli đilasovce, a ko naprednjake, mene ne zanima. Još me manje zanimaju oni koji će reći da je u borbi za „demokratiju“ sve dozvoljeno.

Nisam, naime, pristalica emotivno-binarnmog pristupa politici koji se kod nas neprekidno potpaljuje iz jasno vidljivih razloga. Pristalica sam racionalnog promišljanja i kritike čitavog političkog spektra, a ne samo njegovih ciljanih delova.

Poznajem predsednika subotičkog Izvršnog odbora SSP-a i smatram da pravi najbolji domaći roze u gradu.

Želim da poverujem da je pomenutom objavom zaista želeo nešto drugo da saopšti, ali bih još više voleo da razume da se to tako ne radi, osim ukoliko politička namera nije da se „moderni Srbi“ ponovo isključe iz političkog života grada, ili da se naprednjacima pruži odgovarajući alibi za osporavanje i relativizaciju tekućih protesta.

Trećeg u mučnoj tišini SSP-a o neprihvatljivom govoru mržnje u vlastitim redovima nema.