A rezerve u dogledno vreme neće biti…

Branko M. Žujović

Dok pišem ovaj tekst (sreda, pola jedanaest, jedanaest prepodne), vlasnik preduzeća Trans-jug, koje će preuzeti posao javnog prevoza u našem gradu, nalazio se u prostorijama Subotica-transa.

Subotička gradska uprava taktizirala je nedeljama sa otvaranjem tenderske dokumentacije i saopštavanjem rezultata tendera za izbor novog gradskog autobuskog prevoznika, koji su nezvanično i te kako bili poznati znatno ranije, ali svet kapitala ne časi časa. Dva dana nakon što mu je u Gradskoj kući zvanično dodeljen posao, novi prevoznik juče je počeo zahuktalo da radi.

Ne znam mnogo o Trans-jugu, osim da je posredi jedna od firmi koje su nagli procvat doživele poslednjih godina.

Ali, tema ovog teksta nije Trans-jug, kom, uzimajući u obzir sve okolnosti, želim da mu vozači Subotičane prevoze bezbedno i po redu vožnje.

Tema ovog teksta je kontekst u kom je izvršena likvidacija Subotica-transa sa političkim predumišljajem.

Kratko vreme je proteklo otkako su politički mešetari paradirali Subotica-transom i kako se pokazalo prodavali maglu. Otvarali su u krugu te firme benzinske stanice kao da su kosmičke. Postrojavali su autobuse, proglašavajući ih za „flotu“. Ćutali su, u duetu sa tužilaštvom, čak su i javno lagali u aferi „Starter“, a zatim su oči zatvarali pred čudnim nabavkama autobuskih delova, kao i onim jezivim prosipanjem otpadne tečnosti direktmo u zemljište, na placu iza kruga Subotica-transa.

Naročito je kratko vreme prošlo otkako je gradonačelnik, svakako da bi se približio glasačima, obećao da će biti nastavljeno ulaganje u Subotica-trans, kao i da će do kraja 2023. biti obnovljena kompletna kvota autobusa tog javnog preduzeća.

Danas znamo da je to bila politička laž, čiju cenu gradonačelnik mora da nadoknadi Subotičanima.

Mnogi će za sistematsko uništavanje i gašenje subotičkog gradskog prevoznika optužiti pomenute lokalne mangupe, trenutno ušuškane u vladajućoj partiji, kao što su se svojevremeno baškarili po DSS-u, DS-u, SPS-u, LSV-u i ko zna kojim sve partijama još, onda kada im je to koristilo.

I u osnovi neće pogrešiti. To su ljudi koji su pokazali da ih javnost ne može držati za reč, ni po političkim obećanjima, još manje po fluidnom stranačkom opredeljenju.

Mnogi će, takođe, prstom upreti u kompletan koncept partitokratije, jer je ciljani sunovrat Subotica-transa počeo pre naprednjačkih inkarnacija Bogdana Labana, Stevana Bakića i ekipe koju su okupili oko sebe.

Ni oni neće pogrešiti: sprega vlasti sa kapitalom nije (samo) personalno, već pre svega sistemsko pitanje.

Posredi je sistem koji ima za cilj da privatizuje i poslednji atom kiseonika, a ne „samo“ gradske apoteke ili gradskog prevoznika.

Da nema taj zadatak, sistem bi građanima ukazao, na primer, na iskustvo Londona.

U britanskoj prestonici javni autobuski prevoz privatizovan je krajem devedesetih godina. Javni autobuski sistem „London basis“ (London Buses) podeljen je na 12 delova, na osnovu geografskog rasporeda gradskih linija.

Iako Zakon o prevozu u Engleskoj, Škotskoj i Velsu, usvojen 1985. godine, nije odmah obuhvatio javnu kompaniju „London basis“, centralna vlada je tvrdila da će deregulacija gradskog autobuskog prevoza u prestonici poboljšati uslugu, povećati broj putnika i smanjiti gužve, pa su pomenuti delovi „London basisa“ na tenderima ustupljeni privatnim prevoznicima.

Ne bih sada o složenim detaljima ove priče, koja, u slučaju stanovnika Londona, obuhvata i ogorčenje zbog promene tradicionalne crvene boje autobusa, što svedoči o njihovoj posvećenosti gradskim tradicijama.

Da ne dužim i ne ulazim u previše detalja, tek pilog ove priče zbio se lane, kada je Sadik Kan, gradonačelnik Londona, obećao da će pomenute autobuske rute, nakon tri decenije dominacije privatnog sektora u gradskom autobuskom sistemu Londona, vratiti u javno vlasništvo.

Ukoliko malo zavirite u londonsku štampu, pročitaćete da je Sadik Kan aprila prošle godine najavio da će osnovati novu londonsku autobusku kompaniju, kako bi najvećim delom vratio gradski autobuski prevoz u javno vlasništvo.

To znači da će većina od ukupno 675 linija gradskog saobraćaja u Londonu biti postepeno vraćena u javno vlasništvo.

U ovom trenutku, posao tamošnjeg gradskog autobuskog prevoza obavlja 16 privatnih kompanija. Kan tvrdi da će njegov plan ponuditi bolju uslugu gradskog prevoza, a da će pritom pružiti neophodnu stabilnost.

Iako je privatizovao pomenute gradske rute, London privatnim prevoznicima nije prepustio potpunu inicijativu. Oni su morali da slede stroge gradske i nacionalne propise, ali ni to nije bilo dovoljno da građani budu zadovoljni.

Cene su nakon privatizacije znatno povećane, a javni autobuski prevoz postao je manje pristupačan, pogotovo za siromašnije meštane. Kvalitet prevoza ne samo da je varirao, već je često bio ispod propisanog standarda. Operateri su često smanjivali broj polazaka ili skraćivali linije, kako bi smanjili troškove.

Nezadovoljni su postali i vozači, jer su mnogi od njih radili u lošijim uslovima i za manje zarade, nego ranije.

Primer privatizacije gradskih autobuskih linija u Londonu ne znači da će Jug-transport loše obavljati svoj posao u Subotici, već da paradigma svetinje tržišta svugde i na svakom mestu, koja nam se preko medija i nastupa političkih mangupa u našim redovima plasira kao sveto pismo života, ni u kolevci slobodnog tržišta nije svetinja, barem ne kada je posredi sektor javnih usluga, u ovom slučaju gradskog autobuskog prevoza i pritisak javnosti koji kod nas zapravo ne postoji zato što ga kompromituje jedna po svemu strukturno loša, često takođe kompromitovana i nesposobna opozicija.

Najgori deo subotičkog dela ove inače šire, nacionalne priče, jeste činjenica da nam fore o svetinji tržišta jeftino uvaljuju po mnogo čemu sporne ličnosti bez integriteta, koje na tržištu, zapravo, nikada nisu radile, niti su od tržišta ikada živele, već se vucaraju od stranke do stranke na vlasti o trošku javne kase, što ih, na prvi pogled paradoksalno, ipak najbolje preporučuje za uloge koje treba da odigraju.

Ovde je jedini cilj privatizacija, a ne briga o javnim uslugama. Grad i njegova uprava posmatraju se već decenijama kao kompanija kojoj treba skresati rashode, ali o trošku građana.

Zbog toga je jalov posao zanositi se mišlju kako te „ličnosti“ ne znaju svoj posao i skretati im pažnju da su u tamo nekom Monpeljeu, Talinu i još ponekom gradu uvedeni elementi besplatnog javnog prevoza, umreženog sa potrebama građana i turista, a ne ekskluzivno takozvanih investitora.