Treba li da poverujemo da je neka strana obaveštajna služba likvidirala Subotica-trans, kreirala aferu „Starter“ i izazvala krizu u Gerontološkom centru? Ima li u sadašnjoj Bakićevoj stranci kraja mazohizmu glede trpljenja samog Bakića?

Branko M. Žujović

Neskromno moram da primetim da niko u gradu nije pozvaniji od mene da govori o hrvatskim plaćenicima, budući da sam i sam bio svrstavan među njih.

Od jeseni 2018. do leta 2020. godine moja porodica i ja bili smo mete najbesprizornije kampanje, okončane pravosnažnom sudskom presudom kolovođi te onlajn papzjanije, zbog pretnji i uvreda kojima smo bili izloženi.

Sidro te odvratne kampanje bila je laž da sam deo „hrvatsko-albanske mafije“ i „prijatelj Nasera Orića“ koji rovari protiv majke Srbije. Majka Srbija bila je zapravo eufemizam, upotebljen kao jagnjeća koža da sakrije veliku aferu.

Grupa probisveta i nikogovića, među kojima je bilo osvedočenih narkomana i njihovih dilera, pokušala je uvredama i pretnjama da zataška da je tadašnji gradonačelnik, kum sadašnjeg, u inostranstvu podigao čitav turistički centar vredan više miliona evra, a u ekstazu ih je bacilo protivljenje da buregdžinica „Spartak“ bude nezakonito iseljena, što se na kraju ipak nije dogodilo.

Tada su ti nesrećnici upotrebili snimak iz jedne od tetovskih kafana, u kojoj je grupa mladih Albanaca proslavljala momačko veče. Pevali su o mladi koja odlazi u drugu kuću, a moji progonitelji su objavili da su to naoružani teroristi, moji navodni drugari, koji pevaju o nezavisnom Kosovu.

Za razliku od njih, ja sam 17. februara 2008. godine, na dan proglašenja lažne nezavisnosti lažne albanske države Kosovo, bio u Gračanici i drugim srpskim selima na obodu Prištine, podržavajući svoje kolege i preostale Srbe. Među klevetnicima koji su me napadali bio je i pritom sramotno ćutao čovek koji mi je pomogao da 2003. godine organizujem besplatno letovanje za srpske novinare sa Kosmeta i njihovu decu. Smatrao je da mu se ne isplati da me brani.

Sve to je ovdašnje tužilaštvo, sa sve policijom, uredno prećutalo, a vest o „teroristima“ u Subotici preneli su svi tabloidi, crtajući mi, kako se to danas kaže, metu na čelu. Neki su mi posle uputili izvinjenje i obrisali lažnu vest.

Nije tih godina u Subotici bilo svetijeg, ni rodoljubivijeg, ni patriotskijeg srpskog zadatka od toga da bivši gradonačelnik, koji je karijeru proveo u državnoj službi, podigne privatni turistički kompleks u inostranstvu, pa ga je zbog toga lažima, pretnjama i uvredama trebalo sačuvati od hrvatskog plaćenika Branka M. Žujovića.

Kada malo bolje razmislim, nije to bez logike.

Na isti način, neka strana obaveštajna služba verovatno je osujetila Stevana Bakića u njegovoj čvrstoj nameri da obnovi vozni park Subotica-transa, kako je obećavao, izazvavši na kraju ukidanje tog javnog preduzeća. Bakić je hteo sve najbolje, ali ga, eto, strani dušmani sprečiše.

Isto je i sa aferom „Starter“. U okviru nje zvaničnici su se borili golim lažima, verovatno protiv „ustaša“ koje su tu aferu plasirale tako što je loše skrojenom dokumentacijom nepoznati prodavac, preko posrednika, javnom preduzeću pokušao da proda polovan uređaj koji ne vredi ni 300 evra, za čitavih desetak hiljada evra.

I ovo što se dogodilo sa obnovom Gerontološkog centra i njegovim štićenicima takođe bi se u jednom pažljivo razvijenom negativu života moglo pripisati nekoj obaveštajnoj službi, koja nam ne da mira.

Hoću da kažem da je pitanje nacionalne bezbednosti suviše ozbiljna stvar, da bi javnost sa njenim krucijalnim i najosetljivijim detaljima bila obaveštavana dnevnopolitički, na poselima.

Ne isključujem mogućnost da neko sa strane bude ili jeste umešan u proteste, ali isključujem da neko pitanje nacionalne bezbednosti devalvira na nivo psovke, podizanja tenzija u gradu i za potrebe dnevnopolitičke mobilizacije.

Ukoliko su „oni“, kako Bakić kaže, zasta znali za aktivnosti hrvatske obaveštajne službe i ukoliko te aktivnosti zaista postoje, zašto su „oni“ dozvolili da se protesti rasplamsaju?

Zašto nisu reagovali institucionalno, i na vreme, već su čekali poselo Banijaca da nam to kažu?

Zbog čega „oni“ nisu izašli pred Subotičane sa dokazima i saopštili im kako stvari stoje, ukoliko stvari zaista tako stoje, da ljudi ne nasedaju na fore hrvatske obaveštajne službe?

Zbog čega srpska država čeka Bakića, da je on brani dnevnopolitički, sa dna kace, tako da njegova „odbrana“ Srbije izaziva kolektivnu mučninu?

Nijedna obaveštaja služba na svetu, pa ni hrvatska, za koju sumnjam da može da destabilizuje Srbiju osim ukoliko nije podizvođač radova neke ozbiljnije sile i njene „službe“, neće zaseniti činjenicu da je upravo Bakić bahatošću i primitivizmom omasovio subotički protest.

Do njegovih konferencija za medije, o kojoj bi psiholozi i psihijatri sasvim sigurno imali šta da kažu, subotički protest jedva da je tinjao.

To povlači za sobom još važnih pitanja.

Na primer, ima li u sadašnjoj Bakićevoj stranci kraja mazohizmu glede trpljenja samog Bakića i njegovog ključnog doprinosa rasplamsavanju protesta u Subotici? Ne poznajem nijednog člana Bakićeve sadašnje partije koji smatra da je rasplamsavanje protesta u interesu te stranke.

Bakić je protest u Subitici rasplamsao sasvim sigurno.

Pitanje je za koga ili zbog čega on to čini, a najgore će biti za sve ukoliko se ispostavi da Bakić protest u Subotici rasplamsava u političkoj panici, iz puke skučenosti svoje ličnosti.