Nije Rusija dužna da otkupljuje naše jabuke. Preko leđa ovdašnjih voćara slomila se ekonomska politika skrojena po meri Topalovića i Bilija Pitona

Ako se “Aeroflotom” zaputite bilo kuda u svetu, kao voćni desert uz ručak ili večeru u avionu dobićete ponekad zelenkastu, nakiselu jabučicu koja malim prečnikom pre podseća na neku ovdašnju divljaku, nego na slasni zlatni delišes, sočni greni smit ili ajdared iz Tavankuta.

Na maloj nalepnici, koja prati rusku jabučicu sa sve bar-kodom posredstvom kojeg je moguće proveriti gde je jabučica ubrana, sa ponosom je ispisano da je voćka odgajena u Rusiji.

Kada vas stjuardese tokom večere, negde iznad Sibira ili Atlantika, pitaju želite li čašu belog ili crnog kalifornijskog vina, ili vam na aerodromu “Šeremetjevo” ponude “Badvajzer” pre nego “Žigljevsko” pivo, koje je, inače, odavno u vlasništvu “Karlsberga”, ništa vam u geopolitičkom smislu više neće biti jasno, ali će vam sinuti barem što se Srbije tiče.

Ako Rusija svojim kosmičkim dimenzijama geografije, duha i ekonomskog razvoja može da bude ponosna na svoje (pre)skromne jabuke, zašto Srbija ne može isto da čini kada je već kao stvorena za voćarstvo?

“Politika” je objavila da je u poslednje vreme samo u Tavankutu iskrčeno četrdeset hektara jabučnjaka, a da je u Rusiju lane izvezeno za trećinu manje voća nego 2018. godine. List primećuje činjenicu staru nekoliko godina da na police ruskih prodavnica može da se plasira samo jabuka prve klase i da Rusija smanjuje zavisnost od uvoza, ali greši kada konstatuje da se sve to prelomilo preko leđa ovdašnjih voćara.

Nije Rusija dužna da otkupljuje srpske jabuke. Preko leđa ovdašnjih voćara slomila se ekonomska politika skrojena po meri Topalovića i Bilija Pitona, umesto srpskih poljoprivrednika.

Zar voćarska ambicija Subotice i Srbije zaista seže samo do prodaje sirovina u kojoj kakvu-takvu šansu imaju isključivo veliki proizvođači ili veliki preprodavci?

U Tavankutu postoji hladnjača koja proizvodi najbolji sok od jabuke u ovom delu sveta koji redovno pijem i preporučujem poznanicima. Zanimljivo, u gradu retko ko uopšte zna za taj neverovatni sok.

Jedno od naših prokletstava je što radije papreno plaćamo hemikalizovane bućkuriše multinacionalnih kompanija, nego što smo spremni da pazarimo kvalitet iz svog okruženja, dostupan po više nego razumnim cenama.

Ako smo juče imali “Ljutovačku rakiju”, koju je, kako smo nedavno pisali na našem sajtu, pio bivši italijanski predsednik Alesandro Pertini, zašto je više nemamo?

Da li je isplativije da izvozimo ljutovačku jabukovaču, po mnogo čemu bolju od kalvadosa, ili sirovu jabuku? Pritom treba da se pitamo hoće li se tržište u Rusiji razvedriti ili naoblačiti.

Zašto više ne prerađujemo voće, meso i žito, kao što su nekada to radili “Fidelinka”, “Medoprodukt” i “29. novembar”?

Da li nam je isplativije da budemo ekonomski urođenici ili domaćini, savremeni proizvođači, svoji na svome? Treba li zaista da nam sole pamet u vlast večno zastranačeni apostoli privatnog preduzetništva i politike privlačenja stranih “investicija”, ugnežđeni na javnim funkcijama bez dana karijere u privatnom sektoru?

Hoću da kažem da se jabuka proizvodi podjednako u Tavankutu i u Kupertinu, samo što je struktura te proizvodnje i suština znatno drugačija.

Subotičke.rs, 23. septembar 2020, foto: Piksabej