Oporezivanje frilensera možemo da posmatramo kao priliku, ili kao na brzinu fircovanu budžetsku zakrpu

Tokom prošlih novogodišnjih praznika, u solunskom “Kontejner art kafeu”, tik do ruševina drevnog bordela na Rimskom trgu, sedela je mlada Britanka, obavljajući, uz pripadajući čaj, svoj frilenserski posao na lap-topu. Na licu joj se jasno očitavalo nešto poput vedrog spokoja, ili čak ataraksije (vedre smirenosti duha). Raspoloženje joj je očigledno bilo onlajn. Što zbog nailazećeg praznika, što zbog mogućnosti da novu godinu dočeka na Egejskom moru, daleko od vetrovito kašljucavog Mančestera.

Internetske tehnologije omogućile su mnogima, naročito u Evropi, da se sporadično sele iz grada u grad, radeći sve vreme za jednu jedinu ili čak više firmi. Nova godina u Solunu, februar u Istanbulu, mart i april u Rimu, maj u Rigi, leto u Španiji i Dubrovniku, jesen u Parizu, zima u Alpima… To je stvarnost mnogih evropskih frilensera, mada ne treba smetnuti s uma da ne žive baš svi među njima lagodno i intenzivno, naprotiv. Samo neki među njima za sebe mogu da kažu da su selice, a njih, opet, nije baš ni malo.

Od sredine oktobra kod nas se vodi debata o oporezivanju frilensera. Suočivši se sa prvim posledicama epidemije i padom budžetskih priliva, država se setila zajednice frilensera i deviznih prihoda koje ova ostvaruje u Srbiji, radeći za strane kompanije.

Bez želje da pametno uredi oblast frilensinga, država je zapretila čvrsto stisnutom fiskalnom pesnicom: kaznama iz klasičnog arsenala Poreske uprave i retroaktivnom naplatom godinama nenaplaćivanog poreza po stopama koje, blago rečeno, nisu normalne.

Frilensing zajednica se usprotivila. Frilenseri ne spore obavezu da plaćaju porez, ali žele da ta oblast bude uređena kao u drugim modernim državama. Ne pristaju na retroaktivno plaćanje poreza po sumanutim stopama. Do danas ih je dvadestak hiljada potpisalo onlajn peticiju kojom od Ministarstva finansija traže rešenje, umesto globe, 21. umesto 19. veka.

Možda je ova frilens kriza prilika za državu da promeni fokus i problem sagleda u formatu šanse, umesto na brzinu fircovane budžetske zakrpe zlatnog doba. Srbija bi inovativnim rešenjima trebalo da razvija ekonomsku politiku u pravcu privlačenja i stimulacije frilensinga, umesto što slobodnjake želi naknadno da globi.

Koja logika sprečava državu, spremnu da „Beri Kalebu“ plati 120 hiljada evra po otvorenom i potom preskromno plaćenom radnom mestu, da nizom domišljatih rešenja stimuliše razvoj frilensing sektora u Srbiji? Za to joj nije potrebno da odvrće usahle budžetske slavine. Potreban joj je set kreativno osmišljenih poreskih i administrativnih rešenja koji bi ozario domaće i privukao strane frilensere.

Samo tridesetak hiljada stranih frilensera, a po sredi je, na zaboravomo, pretežno mlađi, obrazovan i pristojan svet, mesečno bi u Srbiji ostavljalo barem dvadesetak do tridesetak miliona evra. Gradovi poput Subotice, Beograda, Niša ili Novog Sada, koji imaju najviše šansi da privuku strane frilensere, živnuli bi i ostvarili veliku korist, a zajedno sa njima ostali građani, država i njena ekonomija.

Da bi se tako nešto postiglo, potrebna je promena pristupa, stvaran i mukotrpan rad na nečemu što se naziva strategijsko planiranje i pronalaženje prihvatljivih rešenja u džungli međunarodnih i domaćih propisa, na koncu i usvajanje procedura za dobijanje dozvole za stalni boravak i načine oporezivanja.

Ako iko ima priliku da to efikasno izvede, ima sadašnja vlast koja kontroliše doslovno sve. Bilo bi dobro da nam pokažu šta znaju. Mahanje pesnicama, pokazalo se više puta, ne donosi rezultate. Načinite od frilensinga sočnu zelenu oazu srpske ekonomije. Neka propisi zažubore, umesto što plaše.

Margaret, pozdrav iz Subotice, gde god da si

Subotičke.rs, 28. oktobar 2020.