U prvom izdanju romana „Oči tame“ Dina Kunca, 1981. godine, virus koji je prosto pokosio čovečanstvo nazvan je „Gorki-400“ i bio je plod rada ruskih naučnika. Na kraju Hladnog rata Kina se pomaljala kao novi geopolitički takmac SAD, pa je u drugom izdanju Kuncovog romana, 1989. godine, virus preimenovan u „Vuhan-400“. Geopolitičkom intervencijom na otvorenom književnom delu završava se svaka sličnost s tekućom pandemijom novog virusa korona

Branko M. Žujović

Roman Dina Kunca (Everet, Pensilvanija, 1945) „Oči tame“ dostupan je u PDF formatu na internetu potpuno besplatno. Uprkos tome, niko u Srbiji nije pročitao ovu u književnom i estetskom smislu bezvrednu knjižicu. Retko ko je to učinio ovih dana i u ostatku sveta. Da jeste, značajan broj ljudi ne bi naseo na podvalu koja se u februaru pojavila na internetu.

Neko je na jednoj od društvenih mreža objavio da je Kunc još 1981. godine predvideo planetarnu pošast novog virusa korona. Uporište za to pronađeno je u činjenici da se u romanu pominje virus „Vuhan-400“ koji je pokosio ljudsku populaciju. Taj neko pride je dodao kako je Kunc sve tačno predvideo. Na primer, da će se velika epidemija dogoditi oko 2020. godine.

Ovako upakovanom pričom svetska računarska mreža potom je zaražena. Brzina širenja ove onlajn-zaraze neistinom odgovarala je približno brzini širenja virusa COVID-19. Do kraja marta broj podela ove neverovatne informacije na Fejsbuku premašio je četrdesetak hiljada, uz nekoliko hiljada podela na Tviteru. Koliko je podela i retvitova imala do danas uzaludno je proveravati.

GEOPOLITIČKA OPERACIJA NA OTVORENOM KNjIŽEVNOM DELU Ivan Iljin nas poukom iz prošlog veka upozorava da ne treba da verujemo u svemoć zavera. Zavere, koje bez sumnje postoje, planiraju i sprovode u delo ljudi. Ako postoji opasnost od zavera, ona je primarno sadržana u našoj kratkovidosti ili lenjosti da sledimo istinu, a ne u proklamovanoj svemoći zavere.

Pomenuti Kuncov roman je možda najbolji primer za to.

Kunc je „Oči tame“ pisao pod pseudonimom Li Nikols. Radnju romana izgradio je oko žene po imenu Tina Evans koja pokušava da dokuči sudbinu svog sina, zvanično stradalog u nesreći. Pri tome, čovečanstvo prosto kosi epidemija virusa stvorenog u laboratoriji. Stopa smrtnosti je monstruoznih sto odsto, a period inkubacije svega četiri sata. Ljudski život u uslovima takve epidemije mogla je da sačuva samo Božja promisao ili potpuna izolacija.

Ali za razliku od konzumenata sadržaja s društvenih mreža, čitalac u prvom izdanju Kuncovog romana neće pronaći virus „Vuhan-400“. Naziv virusa je „Gorki-400“ i razvili su ga ruski naučnici. Prema tvrdnji lista „Saut Čajna morning post“, smrtonosni virus iz Kuncovog romana preimenovan je u „Vuhan-400“ u izdanju iz 1989. godine. Na Vikipediji je navedeno da je izmena uneta u izdanju iz 2008.

Stvar je kristalno jasna: nakon Hladnog rata Kina se pomaljala kao novi takmac SAD, pa je virus, uključujući i mesto njegovog nastanka, geopolitičkom intervencijom na otvorenom književnom delu preimenovan u „Vuhan-400“.

Tu se završava svaka podudarnost sa tekućom pandemijom novog virusa korona.

Pravu pometnju na društvenim mrežama izazvala je rečenica, pripisana Kuncu, da će se oko 2020. godine teška bolest, nalik pneumoniji, raširiti svetom, napadajući pluća i bronhije i odupirati se svim poznatim tretmanima.

Nažalost onih koji veruju u svemoći zavera, ova rečenica ne pripada romanu „Oči tame“. Pozajmljena je iz knjige Silvije Braun („Kraj dana“) iz 2008. Braunova je, izgleda, pogodila da će 2019. ili 2020. svet zadesiti epidemija, ali je, kako tvrde oni koji su čitali njena proročanstva, prethodno promašila da će u prethodnom periodu biti pronađen lek za dijabetes, da će Barak Obama umreti od srčanog udara i da će biti objavljen rat Severnoj Koreji.

DESESET MILIONA „KINESKIH LjUDOŽDERA“ a tvrdnju zasnovanu na kompilaciji sadržaja jednog trećerazrednog SF romana i proročanstva nasela je bezmalo čitava planeta. Čak su i kod nas ozbiljni ljudi uzeli ovu izmišljotinu zdravo za gotovo, nudeći je kao argument za tvrdnju da je COVID-19 načinjen u laboratoriji.

Priču o Kuncovoj posvećenosti u svetske tajne i njihov dirigovani razvoj kroz vreme mogao je da plasira neki šaljivdžija.

Mogla je to da učini i neka obaveštajno-bezbednosna služba. Bez obzira ko je to učinio, izvesno je da ju je rascvetala ljudska glupost.

Ovih dana smo kod nas slušali i čitali da u Kini živi deset miliona ljudoždera. Iz sveta su nam posredstvom društvenih mreža stizale gomile lažnih informacija u koje je lako bilo poverovati. Žena iz Mikronezije koja jede slepog miša u čorbi, kinače kambodžanski specijalitet, predstavljana je kao Kineskinja. Tvrdilo se kako je Kina zaradila dvadeset milijardi dolara zahvaljujući epidemiji. Čak i da su „Simpsonovi“ predvideli epidemiju novog virusa korona, što je postalo klasična prevara svaki put kada svet zadesi neka senzacija, u rasponu od Trampa, preko „Igre prestola“, do Toma Henksa, smrti gorile Harambe, virusa ebola i Ledi Gage.

KAKO SE SUZBIJA KREATIVNOST? Na zvaničnoj stranici Dina Kunca može se pročitati da su njegove knjige prodate u trideset osam miliona primeraka. Uprkos „Očima tame“, on je značajan američki pisac SF i horor žanra. Mnogi njegovi naslovi završili su na bestseler listama. Indikativno je, međutim, da u moru naslova koje je objavio na svojoj zvaničnoj internet-stranici nema „Očiju tame“ među naslovima iz 1981. godine. Navedena je samo „Maska“ (The Mask). „Oči tame“ pojavljuju se kao da su objavljene tek 1996. godine.

Evo šta je o svojoj knjizi zabeležio sam Kunc: „’Oči tame’ su skromni mali triler o ženi Tini Evans, koja je izgubila svoje dete Denija, stradalog u nesreći na putovanju sa grupom skauta. Godinu dana kasnije Tina ima razloga da veruje da se nesreća nije dogodila kako je izvešteno, da je njen sin živ, da ga drže protiv njegove volje i da mu je očajnički potrebna.

Ovo je bio jedan od mojih ranih pokušaja da napišem roman kombinujući različite žanrove, mešajući radnju, napetost, romantiku i dodir paranormalnog. Iako ’Oči tame’ nemaju intenzitet, humor, dubinu karakterizacije, složenost teme ili tempo kasnijih romana, čitaoci su pozitivno reagovali na njega tokom godina, najverovatnije zbog motiva izgubljenog deteta i posvećene majke koja će učiniti sve da sazna šta se desilo sa njenim mališanom.“
Iako plitak, roman je odabran da s još tri Kuncova dela bude pretočen u filmove. Kunc je trebalo da preradi roman „Pad tame“ (Darkfall), a ostala tri, među kojima i „Oči tame“, trebalo je da prerade drugi autori. U SAD ih nazivaju mrežno-odobrenim piscima (network-approved writers).

Prema Karli Bruks Džonston (Screened Out: How the Media Control Us and What We Can Do About it), u američkom filmskom stvaralaštvu postoje dva osnovna instrumenta koja ograničavaju i kontrolišu kreativnost: „Kju rejting“ (Q Ratings) i odobrenje mreže (Network Approval).

Ona tvrdi da u Americi možete biti najbolji glumac, ali da ćete mesto u televizijskoj seriji pronaći samo ako ste „pri vrhu“. Pojednostavljeno rečeno, ako ste „pri vrhu“ – radite, ako niste – ne radite.
„Tako će, na primer, Ted Danson ili Džeklin Smit uvek pronaći posao, ali Bog neka je u pomoći Džeremiju Ajronsu ili

Džudi Denč“, napisala je Karla Bruks, koja je jednom prilikom svoje poznanike sa mreže En-Bi-Si pitala da li „Kju lista“ zaista postoji.

Ne postoji tako nešto, odgovorili su joj, ali imamo njenu kopiju u fioci.

Na kraju je ekranizovan samo Kuncov roman „Lice straha“ (The Face of Fear). Dame koje su prerađivale „Oči tame“ En Pauel i Rouz Šaht nisu uspele da obave svoj posao valjano.

Razočarani Kunc je stoga konstatovao da je bio mlad i naivan, pomislivši da su „mrežno odobreni pisci“ najbolji u televizijskom poslu. Ispostavilo se da su oni samo prijatelji izvršnih producenata i ljudi iz vrha televizijskog biznisa. Neki od njih dolazili su na konsultacije s njim a da očigledno nisu ni pročitali romane koje je trebalo da pretoče u scenarije.
Kada je stupio u zrelije godine, Kunc je očigledno prihvatio igru, dopustivši da mu roman „Oči tame“ preslože u geopolitičkom kontekstu. Shvatio je na vreme da treba biti „pri vrhu“. Ta namenska prerada romana ovih nedelja doživljava svoj civilizacijski krešendo na društvenim mrežama.

Studija čitavog slučaja upućuje nas na znatno dublju strukturu manipulacije nego što je puka podela lažnih vesti na nekoj društvenoj mreži, bilo da su te laži samonikle ili predstavljaju pažljivo negovan zasad u bašti nečije moći. Ta studija, srećom, vodi i do obilja izvora i literature koja nam pomaže da se s manipulacijom izborimo, dajući Ivanu Iljinu potpuno za pravo.

Pečat, 16. april 2020.