Kineski nobelovac Mo Jen o stvaralaštvu našeg sagovornika je zapisao: „Suština umetnosti prošlosti i sadašnjosti. Lepota južne Kine u četkici i mastilu“

Branko M. Žujović

Jang Mingji (1943) jedan je od najznačajnijih savremenih kineskih slikara. Od 1980. godine do danas održao je više od 40 samostalnih izložbi. Izlagao je u Londonu, Nju Delhiju, Pekingu, Parizu, Njujorku, Hongkongu, Vašingtonu, Tajpehu, San Francisku i drugim gradovima. Njegova slika „Snežna noć u Sudžou“ bila je izložena na Međunarodnom umetničkom salonu u Luvru. Dela Janga Mingjia čuvaju se u kolekcijama Narodnog muzeja Kine, Metropoliten muzeja, Britanskog muzeja, Velike dvorane naroda u Pekingu, zavičajnih muzeja provincije Đangsu, grada Sudžoa i drugih muzeja.

Na vašim slikama prisutna je patina harmonije, takoreći koloplet tradicionalnog i savremenog likovnog izraza. Slike posmatraču daruju poseban, vanvremenski sklad. Na njima su motivi južne Kine. Otkud južna Kina kao motiv?

Umetnost se ne može odvajati od života. Rođen sam na jugu Kine, gajim duboku ljubav prema zavičaju. U mom lepom zavičaju svugde se vide mostovi i voda. Njegova lepota, koju sam počeo da slikam još u detinjstvu, ostala je tako motiv mog slikarstva. Bez obzira gde otputujem, lepotu zavičaja predstavljam narodima širom sveta.

Kineski nobelovac Mo Jen, kog srpska čitalačka publika dobro poznaje, za vaše slike je rekao da su suština umetnosti prošlosti i sadašnjosti – lepota južne Kine u četkici i mastilu. U kojoj meri zapadna publika prihvata vaše slikarstvo i temu kojom se bavite?

Mo Jen je moj blizak prijatelj. On često dolazi kod mene u goste i veoma voli moje slike. Pre nego što je dobio Nobelovu nagradu, više puta je ispisivao stihove po mojim slikama. Ocenio ih je kao umetničke tvorevine koje odišu dahom života, a moj napredak na umetničkom putu kao rezultat odrastanja na mestu sa dušom.

Moje slike vole podjednako Kinezi, kao i stranci. Živeo sam 12 godina u Njujorku. Moj poslodavac u tom gradu bio je muzičar naklonjen slikarstvu. Moje slike veoma su mu se dopadale. Bile su izložene u njegovoj galeriji četiri ili pet godina. On je, takođe, podučavao muzici Džordža Buša starijeg. Ovaj bivši američki predsednik u pismu mi je poverio da se i njemu dopadaju moje slike. Kasnije sam mu poklonio jednu. Mnogi koji su u toj galeriji kupovali moje slike bili su umetnici, pijanisti, pevači, violinisti… Tvrdili su da su na njima osetili ritam muzike. To svedoči da su razumeli moje slike.

Zadovoljan sam činjenicom da se moje slike dopadaju Kinezima, ljudima iz zapadnih zemalja, Japancima, kao i ljudima iz drugih azijskih zemalja koji shvataju da je umetnost bez granica i da je slika zajednički jezik svih ljudi. Nadam se da će svi oni koji vole lepotu kroz slike zavoleti moj lepi zavičaj.

Izgleda da je detinjstvo presudno oblikovalo vaš umetnički izraz…

Živeo sam u Sudžou sve dok nisam otišao na studije u SAD, 1987. godine. Još više sam zavoleo zavičaj kada sam se vratio. Tada sam, za svega dve godine, naslikao više od sto različitih prikaza mostova. Ta slika, poznata i kao „Slika sa sto mostova“, predstavljena je na izložbi u Muzeju Sudžoa, a videlo ju je više od 200.000 ljudi. Osobena lepota zavičaja, koja potiče iz sećanja mog detinjstva, utisla se duboko u meni. Iako sada živimo mnogo bolje, nikada neću zaboraviti detinjstvo, kao zvezdu vodilju na mom umetničkom putu. Pitali su me svojevremeno zašto sam se vratio u Kinu, kada sam lepo živeo u Njujorku. Odgovorio sam da sam ovde zbog dubokog sećanja na zavičaj. Kao što sam već rekao, mislim da se umetnost ne može odvojiti od života. Vratio sam se u zavičaj da ga, nakon dugogodišnjeg odsustva, ponovo upoznam. Tako će on na mojim budućim slikama poprimati sve idealniji izražaj.

Pamtite Kulturnu revoluciju, potom promene sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, koje su iznedrile modernu Kinu. Kako su ove društvene mene uticale na vaše slikarstvo?

Privreda se brzo razvijala nakon Kulturne revolucije, ali je ostala nostalgiju za prošlošću, za pejzažima, životnim navikama i stilom iz sećanja mog detinjstva. Slikari novijih generacija nemaju iskustvo takvog života. Da smo mogli da sačuvamo više starinskih, arhitektonski bez sumnje vrednih zdanja, verujem da bi i oni bili očarani tom nekadašnjom lepotom. Putovao sam u više zemalja da crtam stare kuće. Primetio sam da su stare građevine u evropskim zemljama dobro zaštićene ili lepo obnovljene posle ratova. U Kini je previše starih zgrada i kuća uništeno. Stoga sam nostalgičan za životom i neponovljivom radošću detinjstva. Slikari uglavnom ne menjaju stil slikanja, ali doživljavaju različita shvatanja o lepoti u raznim životnim razdobljima. Slikari u sutonu života, zahvaljujući sve dubljem poimanju društva, života i odnosa među ljudima, mogu da unesu u slike više promena. Želim da neke savremene elemente uključim u tradicionalno slikarstvo tušem, kako bih formirao svojevrsan nov stil koji čini ovu kinesku tradicionalnu umetničku formu još boljom i prihvatljivijom u svetu. Po mom mišljenju, umetnici treba stalno da tragaju za savršenstvom.

Šta je uspeh?

Čini mi se da sam postao uspešan onoga dana kada su obični ljudi oko mene počeli da govore: gle, to je onaj što slika mostove. Mnoge poznate ličnosti kupovale su i kupuju moje slike, ali mislim da moja umetnost nije u službi poznatih, nego naroda. Slikam za zemljake, stanovnike mog zavičaja i čast mi je kada osetim da sam dobrodošao među njima. Mnogi kažu da sam uspešan, ali mislim da sam uspešan samo kada me prepoznaju sunarodnici, ovdašnji narod.

Poslednjih nekoliko godina putovao sam u više zemalja, slikao sam pejzaže u Nepalu, zatim u Slovačkoj, Ukrajini i drugim evropskim zemljama. Veoma je važno da se šarm različitih zemalja predstavi kroz neki umetnički pogled. Zanimljivo mi je kada oslikavam dušu jedne zemlje i njenog naroda.

Kako izgleda vaš dan i kada slikate?

Nemam određeno vreme za slikanje. Slikam kada imam vremena ili inspiraciju. Kada ne slikam, idem u šetnju po dvorištu ili putujem u druge zemlje.

Iako možda ne izgleda važno, želeo bih da znam koja jela volite i šta pijete?

Najviše mi se, naravno, sviđa kineska hrana, ali nije loše da ponekad probam jela zapadne kuhinje, poput bifteka. Lepo se osećam i kada pijem malo vina u svečanim prilikama.

Rekao bih da kinesko tržište slika prati poslovni uspeh i obratno. Kako nastaju savremene kineske kolekcije i čime se kolekcionari povode: osećanjem umetnosti ili trošenjem novca?

Nisu svi bogati koji kupuju slike i vole slikarstvo. Istini za volju, ljudi prosečnog imovinskog stanja, koji vole moje slike, verovatno ne mogu da ih priušte baš lako. Pa ipak, opšti nivo kulture Kineza se neprestano podiže. Meni su dobrodošli imućni ljudi koji žele da kupe slike, ali samo one koji razumeju prave vrednosti vidim kao srodne duše i iskrene prijatelje.

Znam da postoje mnogi koji kupuju slike radi zarade. Na primer, neko danas kupi sliku za 20.000, s namerom da je za dve godine, možda, unovči za 100.000 juana. Ne slikam za ovu grupu ljudi. Dosledno se držim svog umetničkog puta okarakterisanog svojim principima i težnjama.

NIN