Prikaz knjige Branka Žujovića: „U potrazi za državom – komentari sa Glasa Rusije“, Centar za geostrateške studije, Beograd, 2015, 173 str.

Naziv zbirke tekstova novinara Branka Žujovića „U potrazi za državom“ nosi snažnu poruku koja ujedno upućuje i na identitet autora. U vremenu kada se novinarstvo svelo na pisanje propagandnih pamfleta koji podržavaju politiku vlasti, i kada izražavanje ličnog stava automatski kvalifikuje autora kao „nepodobnog“, teško je pronaći autentičnost bez nametnutih i lažnih sadržaja. Zbog toga se većina novinarskih tekstova ne razlikuje ni po stilu pisanja ni po zaključcima koji proizilaze iz sadržaja.

Branko Žujović istakao se kao beskompromisan autor u čijim redovima se jasno zapaža sloboda u pisanju, ali i kontinuitet, utemeljenost i svestranost. Zapadne „vrednosti“ koje nam se nameću podrazumevaju promenu svesti, brisanje nacionalnog identiteta i razaranje narodne vere u sopstvene vrednosti. Država sa takvog gledišta postaje nepotrebna. Autor jasno poručuje da se ne miri sa gubitkom države, već da za njom traga.

Nemoguće je definisati tačan datum gubitka države koja je nestala u vrtlogu promena imena i granica, uz pristanak određenih struktura vlasti koje su bile obavezne da je štite. Ono što se sigurno može utvrditi jeste da umesto države postoji ogoljena sila državnih institucija koje sprovode tuđe interese. Branko Žujović u svojim tekstovima razobličava tu istinu. On sa žaljenjem konstatuje: „Prava sramota sadašnjeg položaja ne leži u činjenici da nam je oduzet suverenitet. Sramota se nalazi u činjenici da smo taj suverenitet uništili mi sami.“ Da bismo pristupili rešavanju problema moramo prvo da ga definišemo, jer ukoliko ne konstatujemo da smo izgubili državu, ne možemo ni da krenemo u potragu za njom. U tom smislu ova knjiga ima važnu ulogu, jer nudi odgovore na mnoga pitanja i smernice za dalji put. One su zasnovane na poznavanju i tumačenju različitih nauka, kako politike, tako i istorije, ekonomije, prava, sociologije, psihologije, ali i odličnom poznavanju unutrašnje i spoljne politike, sve potkrepljeno oštroumnim razmišljanjem autora. Zbog toga su teme o kojima Branko Žujović piše širokog spektra, a u tekstovima je moguće prepoznati kontinuitet istorijsko-duhovne vertikale. Autor se ne odriče prošlosti, što je potpuno ispravno, već u njoj traga za razlozima i poukama. Svesni smo činjenice da postoji obrazac koji se ponavlja kroz istorijske cikluse. Srbija nije prvi put u istoriji izgubljena, ali je njen narod danas zbunjen do te mere da ne prepoznaje šta je dobro a šta zlo, i ne razaznaje prijatelja od neprijatelja. Naš nobelovac Ivo Andrić je to lepo definisao: „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.“

Veliki doprinos ovakvom stanju nacije dali su mediji, novinari ili – bolje reći –društveno-politički radnici. Oni iznese nepotrebne informacije, a prećutkuju i izvrću bitne pa time dezinformišu javnost.

U takvom medijskom mraku i opštoj dezinformisanosti, jedan glas razuma, kao što jeste glas Branka Žujovića, može biti svetionik.

Branko se na originalan način obračunava sa lažnim idealima, što se može videti iz naslova jednog teksta koji glasi: „Filosofija evropske palanke“. Njime on nedvosmisleno stavlja u pravi kontekst malograđane, umišljene kosmopolite. On direktno i „nedozvoljeno“ stvari naziva pravim imenom – teroristu teroristom, neprijatelja neprijateljem, a predstavnike stranih interesa marionetama. Njegove reči su nepristrasne, pre svega jer nije ograničen zavisnošću od sistema, ali i zbog toga što nije pripadnik nijedne političke interesne grupe. Kod autora ove knjige izražena je pravdoljubivost, kao iskonska vrednost koja karakteriše srpski mentalitet.

Iako Branko sada živi i radi u dalekoj Kini, on suštinski razume unutrašnju politiku Srbije, i može da tumači dešavanja kao da učestvuje u političkom životu Srbije. To ne polazi za rukom mnogima koji zaista učestvuju u političkom životu Srbije, što uopšte nije slučajnost. Negativna selekcija u Srbiji traje već decenijama, a sigurno je ona jedan od razloga zašto novinar sa takvim kvalitetima kao što je Branko Žujović ne radi na RTS-u ili u Politici nego u inostranstvu, gde je inače izuzetno uspešan. Nažalost, mnogo je takvih primera u svim sferama. Iz Brankovih tekstova se može zaključiti da je on optimista, a dobru osnovu za optimizam nam nudi istorija. Srbija ima tu moć da se podigne iz pepela, čak i onda kada to izgleda nemoguće. Na tim principima je nastala mudrost našeg velikana: „Neka bude što biti ne može“.

Ostaje nam da uporno tragamo za državom, i da ni jednog trenutka ne posumnjamo da će ponovo biti naša. Uskoro.

Stanje stvari, 18. januar 2016.