Na Veliki petak, reporter Pečata popeo se na jedan od vrhova znamenite planine Mingša, na rubu pustinje Taklamakan, tragajući po njenom nepreglednom pesku za tajnovitim evroazijskim sponama i istinom o višestrukim krađama istorijskih dragocenosti s početka prošlog veka, dostojnim scena iz filmova Stivena Spilberga

Važne su veze koje se ne znaju. Koje postoje. Neočekivane.
(Crnjanski)

Genetski testovi, obavljeni među stanovnicima Lićijana, u kineskoj provinciji Gansu, nedvosmisleno su pokazali očigledno: da mnogi meštani imaju kavkasko rasno poreklo. Izražen nos, svetle oči, nešto viši stas… Otkud potomci Arijevaca, belaca, u provinciji Gansu, na zapadu Kine?

Ovo pitanje podgrejao je sredinom prošlog veka Homer Dabs, profesor sa Oksforda, koji je smelo pretpostavio da ovi ljudi potiču od zarobljenih rimskih vojnika. Stare hronike, naime, svedoče da su kineske trupe, ratujući sa Hunima, zarobile grupu plaćenika koji su se borili u formaciji opisanoj kao riblje krljušti.

Dabs je zaključio da su pomenuti vojnici mogli da budu pripadnici neke od legija Marka Licinija Krasa, člana prvog rimskog trijumvirata, uz Gaja Julija Cezara i Pompeja Velikog. Formaciju ribljih krljušti, Dabs je povezao sa dobro poznatom formacijom kornjače (testudo), koju su rimski vojnici koristili uglavnom pri opsadama utvrda, a ređe u frontalnim sukobima.

Trupe Marka Licinija Krasa doživele su težak poraz od Parćana 53. godine pre nove ere. Time je zaustavljeno širenje rimske imperije na istok, a Krasu je odsečena glava. Legenda kaže da su mu Parćani prethodno sipali rastopljeno zlato u grlo, kako bi ga kaznili zbog njegove pohlepe.

Dabs je pretpostavio da su neki od rimskih vojnika sigurno bili pošteđeni i da su se, 17 godina kasnije, kao plaćenici, borili u redovima Huna. Nakon zarobljavanja su naseljeni u provinciji Gansu. Njegova intrigantna hipoteza u međuvremenu je postala legenda. Meštani Lićijana danas joj daju na značaju, trudeći se da svoje selo učine što popularnijim i turistički privlačnim.

Ovo je tek jedna od mnogih zagonetki koje, poput sirena istorije, prizivaju nemirne duhove zapadu Kine i centralnoj Aziji. Jer, srednja Azija je još uvek život sveden na ljudsku meru. Vruć čaj u hladno jutro, bistre studene reke, nedogledna netaknuta prostranstva, Zaratustra, visoke planine, nebrendirana odeća, pustinje, stada divljih goveda, kamile, bivolje mleko, preimućstvo duhovnog nad pukim materijalnim i, možda, dobra nad zlom.

U suvom pesku pustinje Taklamakan, gde sam se zaputio, savršeno su mumificirani ostaci Arijevaca, stari oko 3.800 godina. Ove mumije, nastale u prirodnim uslovima, danas su izložene u muzeju u Urumćiju, glavnom gradu Ujgurskog autonomnog regiona Sinđang.

Prema članku Nikolasa Vejda, objavljenom u „Njujork tajmsu“ 15. marta 2010. godine, ipsilon hromozomi sa ostataka mumificiranih muškaraca odgovaraju hromozomima ljudi sa istoka Evrope, iz Sibira i centralne Azije. Analize mitohondrijskih DNK ostataka žena ukazuje na njihovo evropsko i sibirko poreklo. Neki ih drže za protokelte, a neki čak za rođake predaka starih Slovena.

Kineski istraživački tim sa Univerziteta u Đilinu, koji je predvodio dr Huej Džou zaključio je da se radi o pripadnicima evropske i sibirske populacije koji su se mešali pre dolaska u Tarimsku dolinu, pre oko četiri hiljade godina.

Ovi ljudi, o kojima skoro ništa ne znamo, otvorili su pravac danas poznat kao Put svile, znatno pre epoha dinastija Han ili Tang i surovih mongolskih gospodara Evroazije. Pod koracima ovih tajanstvenih ljudi i kopitama njihovih konja nastala je možda najvažnija kopnena arterija planete, kroz srce područja koje je Halford Džon Makinder, četiri milenijuma kasnije, nazvao geografskim stožerom istorije, odnosno stožernom oblašću sveta.

Kroz prolaz Hesi, između Tibeta i pustinje Gobi

Na slabo osvetljenom platou ispred glavne železničke stanice u Pekingu, 12. aprila prošle godine, oko pola devet uveče, mreškalo se more putnika. Hiljade ljudi u preskromnim odelima, sa ogromnim nabreklim torbama, kod nas zvanim “krmače”, polaze ka svojim zavičajima, udaljenim često po više od hiljadu kilometara. Neki od njih prestajaće svoje putovanje.

Posmatrano iz daleka, ova lica grubih crta su umorna i ispoštena. Izbliza, ona su ipak vedra. Ovi ljudi su naličje kineskog napretka i do nedavno glavni pokretači privrede u zemlji. Kinesku ekonomiju, naime, više ne pokreće niskokvalifikovana radna snaga, koja za naše prilike odavno više nije jeftina, nego znanje. Pa ipak, još uvek se svake godine u predgrađa kineskih metropola slivaju milioni pridošlica iz unutrašnjosti.

Putnici su zbijeni u mnogo širokih redova, dugih po pedesetak metara, kao pred biletarnicama stadiona uoči nekog važnog derbija. Do polaska mog voza preostalo je sat vremena. Panika. Nalazim se na samom kraju nepomičnog reda. Na ulaznom šalteru treba da prikažem voznu kartu i pasoš. Stajanje u redu, već posle pet minuta, čini mi se kao večnost.

Moji saputnici zagledaju me sa nesputanim čuđenjem, naročito kada ispred sebe propustim mladu ženu sa detetom. Ovde stranci ne putuju često običnim vozovima čiji stadnard, izuzev kada je poštovanje reda vožnje u pitanju, otprilike odgovara nekadašnjim jugoslovenskim železnicama. “Laovaj”, kako Kinezi u žargonu nazivaju strance, radije biraju avione i superbrze vozove. Pritešnjena žena se prostosrdačno smeši, tegleći na ivici ravnoteže torbe i dete, dok svetina uokolo veselo komentariše, više mi se podsmevajući nego odobravajući moj gest.

Nekim teško objašnjivim načinom, za svega petnaestak minuta, primičem se spasonosnom šalteru i ulazim u stanicu, iako je red, na prvi pogled, nastavio da tavori u mraku. Kineske stanice organizovane su po aerodromskom principu nesusretanja putnika koji ulaze i onih koji izlaze, pa sam do vagona stigao za tili čas.
Smestio sam se udobno u spavaća kola i uključio svoj “jotafon” krcat muzikom i knjigama u PDF formatu. Preda mnom je oko 2.500 kilometara ataraksične posvećenosti novim iskustvima i dogradnji vlastitog unutrašnjeg sveta.

Pruga od Pekinga do Dunhuanga vodi kroz stenovite kanjone severno od grada, pa na zapad kroz Unutrašnju Mongoliju, provinciju Gansu i znameniti prolaz Hesi, stešnjen između masiva Tibeta i pustinje Gobi. Putovanje traje oko 38 časova.

San je vrlo brzo savladao čitav voz, osim lokomotive. Čitam sa telefona “Samarkand” Amina Malufa, pijuckajući u mraku konjak “Kutuzov”. Samarkand je jedan od najveličanstvenijih gradova u istoriji. Nalazi se na zapadnoj strani Tarimskog basena, naspram Dunhuanga koji je moj cilj.

Prvi talas, što ga je predvodio Džingis-kan, bio je, nesumnjivo, najpustošnija pošast koja je ikad zadesila Istok. Čarobni gradovi behu sravnjeni sa zemljom, a njihovo stanovništvo istrebljeno, kao što se to desilo u Pekingu, Buhari i Samarkandu, s čijim se stanovnicima postupalo kao sa stokom; mlade žene bile su podeljene zapovednicima pobedonosne horde, zanatlije svedene na robove, a ostali pobijeni, svi izuzev manjine koja je, okupljena oko tadašnjega velikog kadije, vrlo rano proglasila vernost Džingis-kanu.
Uprkos toj apokalipsi, čini se da je Samarkand bio takoreći povlašćen, pošto će se jednog dana ponovo roditi iz svojih ruševina da bi postao prestonica jednog svetskog carstva, Tamerlanovog.

Maluf tvrdi da su Mongoli za svega nekoliko meseci, mogli da opustoše Bagdad, Damask, Krakov i Sečuan. Bili su prva globalna sila.

Gde je Tamerlan, tu je naš despot Stefan Lazarević. Bitka kod Angore. Junaštvo i mudrost srpskog vladara koji je duhom više pripadao nadolazećoj epohi renesanse, nego mračnom viru istorije na čijem se rubu našla Srbija tog doba.

Ne treba smetnuti s uma da su se Srbi, još u doba kraljeva Milutina i Dragutina, uspešno nosili sa Mongolima, odnosno Tatarima. Prvi mongolski pohod na Srbiju, kada su prodrli do Prizrena, zaustavio je nabujali Beli Drim. Odred koji je predvodio mongolski vođa zvani Črnoglav bio je potom potučen. U ključnim trenucima, kada je Srbiji zapretila velika invazija, kralj Milutin je kanu Nogaju kao taoca poslao svog sina Stefana (Dečanskog). Umeo je da im pokaže da ih se ne plaši, ali i da, u kritičnom času, razumno proceni razornu snagu njihovog mnoštva.

Putovanje se oteglo duboko u sutrašnji dan. Gradovi Unutrašnje Mongolije kroz koje prolazimo, većinom naseljeni Hanima, nisu naročito zanimljivi. Pejzaž je monoton, pa se prisećam putopisa Ozrena Subotića i njegovih putovanja kroz ove krajeve, početkom XX veka.

Sa saputnicima razgovaram posredstvom kineske društvene mreže “Vičet” koja odlično prevodi kineski jezik na engleski i suprotno. Mlada žena iz Hohota nudi mi ortakluk u njenoj maloj trgovinskoj radnji, čak mi upućuje poziv da je posetim u povratku, a momak i devojka, koji zajedno putuju u Dunhuang, ljubazno predlažu druženje prilikom obilazaka znamenitosti. Student nemačkog jezika propituje me o Srbiji. Jedem ukusne obroke kineskih železnica, pretežno govedinu sa pirinčem i povrćem. Zavisnički pijem kafu, kršeći vlastito pravilo da gastronomski uvek budem usklađen sa okolinom.

Druga zora u vozu sviće plavičastim obzorjem. Menom geografske dužine, mrki pejzaž ustupio je horizont bistrom pogledu i odsečnim bojama svežeg planinskog jutra. Voz prolazi znamenitim prolazom Hesi. Sa leve strane zahuktale kompozicije, na razdaljini od deset do dvadesetak kilometara, uzdiže se impresivan zid snegom prekrivenih planina, visokih oko pet hiljada metara. To je početak Tibeta. U daljini, sa desne strane, ostaju prostranstva pustinje Gobi.

Putujemo satima duž gigantskog planinskog zida, kao dnom ogromnog jednostranog kanjona. Prolaz Hesi spaja centralnu Kinu sa njenim zapadnim delovima. On je njeno istorijsko, saobraćajno, geostrateško i ekonomsko bilo.

Stariji kineski saputnici pitaju me šta slušam. Puštam im muziku, da čuju. U Manjifikovom “Zum zum” kolu, najprikladnijoj srpskoj kompoziciji za ovu vrstu putovanja, prepoznaju zvuk parnjače, pa mi se smeju uz neizbežan uzdignut palac.

Banović Strahinja i Ramajana

Na stanici u Dunhuangu, na Veliki petak, dočekuje me moj domaćin, vlasnik malog ali uzornog porodičnog hotela u oazi, u samom podnožju planine Mingša, neposredno do čuvenog Jezera polumeseca. Tu je početak surove peščane pustinje Taklamakan. Područje Dunhuanga u stvari je velika, vodom izdašna oaza, stoga strategijski vrlo važna, u kojoj se danas uzgaja grožđe i pravi sve bolje vino.

Iako umoran od dvodnevnog putovanja, odložio sam stvari, upoznao se sa domaćinima, osvežio i odmah uputio do ulaza u kompleks Jezera polumeseca. Kupujem ulaznicu u modernom prihvatilištu za turiste. Po organizaciji i urednosti, prihvatilište kao da je u Nemačkoj, a ne Kini, kako je većina zamišlja. Iznajmljujem par platnenih navlaka, kako mi pesak ne bi ulazio u obuću i odlazim do podnožja najbližeg vrha planine Mingša, čiji naziv u prevodu znači peščani odjek. Udarajući u dine, vetar ovde izaziva fenomen poznat kao pevajući pesak.

Penjem se pomoću stotinama metara dugih mornarskih lestava, postavljenih skoro vertikalno uz peščanu padinu. Usput se odmaram i divim panorami Jezera polumeseca i Dunhuanga koji se raspištoljio u daljini.
Koliko samo tajni krije Evroazija! Šta sve može da se dosegne sa ovog vrha sveta, osim impresivnog pustinjskog pejzaža?

Uoči Uskrsa, na primer, ljudi širom Evroazije, od Balkana do Kine, čak i muslimani, na prvi dan proleća obeležavaju Navruz, persijsku, odnosno iransku novu godinu. Tada farbaju i ukrašavaju jaja, tucaju se njima i na sto iznose mlado žito. Poznato, zar ne? U Kini prvi dan proleća po solarnom kalendaru nazivaju “čunfen”. I oni tom prilikom ukrašavaju kuvana jaja, a deca ih razdragano međusobno razbijaju i jedu. Scena se ponavlja tokom praznika nazvanog “lisja”, uoči leta. Jaja se tada tradicionalno farbaju listovima crnog čaja ili usitnjenom orahovom ljuskom, a u novije vreme čime se stigne.

Ali, to nije sve. Na severu Kine i u Mongoliji sviraju se gusle zvane “morin huur” („morin tolgoйtoй huur“) i jede se kajmak. Kinezi za gusle kažu „matoućin“ – instrument sa konjskom glavom. Mongolske gusle ponekad izgledaju kao da su izdeljane kod nas, samo što, najčešće, imaju dve žice.

Jedno od područja na severu Tarimskog basena, takoreći nedaleko odavde, naziva se Kuća (Kuqa). Blizu je i Horgos, na granici sa Kazahstanom. Sve to, naravno, ne znači da je Taklamakan sveta srpska pustinja, već da istorija i geografija kriju nebrojene tajne i zanimljivosti.

Neke naše veze sa Azijom su, međutim, očigledne. Narodna pesma “Banović Strahinja” srpski je odjek “Ramajane”, indijskog epa iz IV veka pre Hrista, o čemu se kod nas ne govori.

Aleksandar Loma, u knjizi „Prakosovo“, navodi primer pesama o propasti i obnovi sveta kao mogući dokaz povezanosti naše narodne epske poezije sa svojim drvnim, indoevropskim korenima. On kaže da legenda o svetom Đorđu koji kopljem probada aždaju, a ova potom u ropcu ispljusne jezero, neodoljivo podseća na staroindijski mit o zmaju Vrtri. Pogođen Indrinom munjom, Vrtra ispušta vode koje je u sebi držao zarobljene.
Loma naglašava i očiglednu sličnost verzije mita o Vrtri iz petog pevanja „Mahabharate“ u kome, nakon Indrine pobede, sledi vaspostavljanje kosmičkog poretka podelom funkcija među bogovima, kao u našoj pesmi „Sveci blago dijele“. On kaže i da tri natčovečanska Miloševa koraka u kosovskoj legendi odgovaraju broju Višnuovih koraka.

Posle oko dva sata provedena na vrhu, silazim u podnožje, do vode. Suton dočekujem na obali jednog od najveličanstvenijih jezera na svetu. Iznad su netaknute divovske peščane dine. U podnožju te suvoće je, poput sveće u tami, naizgled bespomoćno malo jezero.

Velike krađe kineskog blaga

Sutradan rano odlazim do drevnih Mogao pećina, možda najznačajnijih riznica budističke kulture. Do ovog svetilišta vodi besprekorno asfaltiran i obeležen magistralni put. Vozimo se petnaestak minuta od hotela.
Opet nov, moderan i odlično organizovan vizitorski centar. Objašnjavam na šalteru da ne želim da gledam uvodni film. Hoću da posetim pećine odmah, kako bih u njima proveo što više vremena. Službenica ljubazno udovoljava mojoj molbi i posle pet minuta sedam u jedan od novih autobusa u kojima putnike, svakih petnaestak minuta do pola sata, prevoze do pećina.

Legenda kaže da je prvu pećinu u Mogau iskopao budistički monah po imenu Le Cun 366. godine. Bio je zadivljen lepotom svetlosti koja mu se navodno ovde ukazala, a koju je pripisao Budi, baš kao što su naši vladari podizali zadužbine na mestima ličnih religijskih iskustava. Od tada i nešto kasnijeg procvata Kine pod dinastijom Tang, pa tokom narednih hiljadu godina, u poroznu liticu brda koje se uzdiže iznad reke Daćuan ukopane su i freskopisane 492 budističke pećine, duge ukupno 25 kilometara.

Pećine su pripadale porodicama. Veličina i bogatstvo ukrasa odslikavali su status i moć porodice. Likovi ktitora oslikani su pri ulazima u pećine. Tu su, nama dobro znani, oreoli u boji zlata. Nekim likovima na freskama iskopane su oči.

Vodič koji mi je dodeljen kaže da niko ne zna zbog čega su oči oštećene. Kažem mu da su freske svetaca u našim manastirskim crkvama često doživljavale istu sudbinu. Kod nas se, kažem, verovalo da je prah iz očiju čudotvoran, da je lek. Vodič beleži moju opasku i kaže da će je preneti Istraživačkom institutu Dunhuanga, zbog čega sam polaskan.

Napolju ispada kiša. Kažu da imam sreće, jer je klima ovde vrlo suva, a kiša prava retkost.

U jednoj od pećina primećujem urezane ćiriličke natpise belogardejaca koji su ovde bili utamničeni. Na freskama i bojenim skulpturama smenjuju se likovni uticaji centralne Kine i Indije.

Tragom Aleksandra Velikog, civilizacija Evrope je u antičko doba sijala do Gandare i Dunhuanga. Malo znamo o grčko-budističkoj umetnosti, o skulpturama Bude koji stoji, odeven u togu, poput starogrčkog filosofa i o statui Herakla u društvu Bude. Malo znamo i o grčko-baktrijskom carstvu u današnjem Avganistanu, kao da je po sredi zabran istorije.

Pored budističkih, u Dunhuang su se slivali duhovni i kulturni uticaji zaratustrijanaca, islama, manihejaca, nestorijanskog hrišćanstva i drugih religija i filosofija. U Aziji je ponekad teško razlučiti veru od filosofije.

Ovde se obilno trgovalo. Sa severoistoka Evrope dopreman je ćilibar, iz Persije najfiniji štofovi, iz Avganistana lapis lazuli, a sa Šri Lanke korali i biseri. Ovuda je, putujući u Kinu, prošao Marko Polo koji je podrobno opisao grad Sašion, Ša-čou – grad peska, odnosno Dunhuang i ovdašnje pogrebne običaje tog vremena. Kinezi su, uostalom, hrišćanstvo smatrali za zakasneo eho budizma, koji je, poput talasa, idejama zapljusnuo zapad, pa se vratio na istok.

Dunhuang je, međutim, postao čuven zbog jedne od najvećih višestrukih krađa u istoriji. U Mogao pećinama se 1907. godine, dobro snabdeven tovarnim sanducima, obreo ser Aurel Stajn. On je, zbog naivnosti ili loše namere taoističkog sveštenika po imenu Vang Juanlu, za šaku srebra otuđio 24 tovara drevnih budističkih spisa, među kojima je bila “Dijamantska sutra”, najstarija štampana knjiga na svetu i još najmanje četiri tovara slika i drugih dragocenosti.

U drevnim spisima, koji su bili skriveni u poharanoj pećini, sačuvani su pisani tragovi jezika Sogdijanaca, crvenokosih Toharaca i drugih iščezlih arijevskih naroda s tog područja, te sanskritski, staroujgurski, hebrejski, taoistički, manihejski, nestorijanski i drugi dokumenti. Spisi koje je odneo Stajn čuvaju se danas u Londonu.

Odmah za njim, ovamo je banuo francuski sinolog Pol Pelio. Stajn, koji nije poznavao kineske dijalekte, uzimao je spise i predmete procenjujući ih nasumično. Pelio je odlično znao šta radi. Za nešto veću sumu, pokupio je preostale vredne spise koji se danas čuvaju u Parizu.

Treći arheolog koji je poharao ovo mesto bio je Amerikanac Langdon Verner. On je 1924. godine iz zida pećine koja je danas označena brojem 323 isekao fresku nazvanu “Osam muškaraca prevozi statuu Bude” koja potiče iz sedmog veka i odneo je u SAD. Smatra se da je filmski lik Indijane Džonsa dobrim delom nastao na osnovu ove tri istorijske ličnosti.

Apeli kineskih vlasti, koje su prekasno zbrinule ostatke blaga iz Dunhuanga, da im se spisi, slike i skulpture vrate, ostali su bez rezultata. Umesto da se osudi otimačina, kaže se da je blago pošteno plaćeno. Danas o nasleđu Dunhuanga, pored kineske države i njenih institucija, brine međunarodni projekat “Dunhuang”.

Sutradan je osvanuo besprekorno sunčan dan. Uskrs. U kompleksu pećina, u koji sam se vratio, ponovo razgledam freske i čuvene bojene skulpture. Pred suton odlazim u obližnji muzej.

Na podnim pločicama iz doba dinastije Tang, izloženim u stalnoj postavci, prepoznajem nama dobro poznata četiri ocila. Srodne simbole sretao sam od Mongolije do Vijetnama, baš kao i simbol dvoglavog orla, koji se prostire do provincije Sečuan, a baštini ga narod Tuđa.

Na sajtu akademije u Dunhuangu daju površan opis ovih eksponata. Ono što mi vidimo kao oblik karakterističan za ocila, sva četiri na broju, oni povezuju sa oblicima svitaka nalik cvetovima biljaka ili oblaka postavljenim oko cveta lotosa.

Ne spadam među ljude koji posrbe sve što saznaju, vide i čuju. Ne smatram, međutim, ni da su naši preci bili obeskorenjeni, da su bez smisla i poretka, slepo, prihvatali i nasumično negovali simbole. Važno je pronići u značenje, a ne kalkulisati pripadnošću simbola. Ako su ocila baštinili Istočni Romeji i Srbi, treba istražiti i utvrditi zašto su to činili.

Kada mom pekinškom komšiji i kolegi Adžaji Aloukiku iz Nepala po povratku iz Dunhuanga kažem: “Oganj!”, on se široko nasmeje i uzvrati mi na sanskritu: “Agni!”. Tako različito, a tako isto ili tako isto, a tako različito.
Kako sve to tek izgleda u bistrom oku seljaka iz Lićijana, sam Bog zna.

Pečat, 13. april 2018.