O neobjavljenoj zbirci reportaža „Marko Polo je sklopio Njujork tajms“

Žujovići, čuvena familija iz Vračevića, sela u Šumadijskoj Kolubari, naputovali su se ovim svetom, ali niko od njih kao Branko Žujović o svojim putovanjima nije ostavio pisanog traga koji bi se u čisto knjižestvo odmah mogao svrstati.

Novinarski kroz školu stasao, a od Boga obdaren pride, Branko Žujović je rano poznao da je velika grehota ne podeliti sa svojim bližnjima lepotu koja uznosi, ne pozvati i druge ljude da spoznatom lepotom ozare i svoje napaćene duše, a isto važi, o grehoti ako je govora, i za onoga ko bližnjima prećutkuje da je mnogo grdobe i nepojamnog jada na ovome svetu. Sličito Ljubomiru P.Nenadoviću ( koji je na svoj način voleo sve ljude, čak i one koji mu ne bejahu prijatelji), Branko Žujović sravnjuje sebe sa onima koji drukčije žive, drukčije veruju i misle, ali bez osude i političkog dovijanja. U našem žalosnom i nemirnom vremenu, u našim usplahirenim životima, malo je onih koji će, poput Branka Žujevića, čitljivom rečenicom i pripovednom postupnošću, putopisnom knjigom „izaći na crtu“ televiziji. Žujovićeva putopisna proza se, naime, gdešto dotiče i sa visokim dometima liričnog pesništva, kroz izuzetno osećanje za jezik, najpre, a i kroz otklon od nemaštovite površnosti.

Branko Žujović nam ništa ne pokazuje, „držeći nas ispod ruke“, on nam nam, nekim volšebstvom, omogućuje da sami gledamo i da o viđenom svojom glavom prosuđujemo, bilo da kroz divotni Rim prohodi, presenjujući novom osećajnošću stare destinate, od onih koji pesnicima bejahu na vazdašnjoj meti, bilo da nas, podrazumevajući naša školska znanja, prevodi preko Kineskog zida, ali ne kao „žedne preko vode“, bedekerskom opsenama, već kroz potragu za Čovekom – za Ljudima, sa kojima ćemo , u čitalačkom doživljaju, neosetno zameniti svoja mesta, poznavši pritom da pomenuti Zid opstaje na temeljima našeg neznanja i predrasuda…

Lajkovac, 17. april 2018.