Jedan od najznačajnijih kineskih mislilaca i reformatora prve polovine XX veka nakon posete Beogradu ostavio je kratko, ali dragoceno pisano svedočanstvo

Branko M. Žujović

Kang Juvej (Kang Youvei, 康有 為 1858 – 1927) u Beograd je doputovao automobilom iz Budimpešte, oko 11 časova pre podne, 21. jula 1908. godine. U svom kratkom, ali značajnom opisu srpske prestonice tog doba, on kaže da je put od oko četristo kilometara prevalio za deset časova. U Beogradu se zadržao svega nekoliko dana i nastavio put Sofije, zatim Rumunije i Carigrada.

„Politika“ nije zabeležila ovu neobičnu posetu rafiniranog intelektualca i istaknutog kineskog revolucionara. Poseta je do danas ostala nimalo ili vrlo slabo poznata našoj javnosti. Pa, ipak, ona zbog toga nije izgubila na značaju. Reč je o prvom zabeleženom boravku nekog Kineza u Srbiji. Ali, odgovorimo prvo na pitanje otkud znameniti kineski mislilac i reformator u Srbiji, u leto koje prethodi ništa manje žarkoj jeseni proglašenja bugarske nezavisnosti i otpočinjanja Aneksione krize, koja je na Balkanu bila geopolitička uvertira pred početak balkanskih i Prvog svetskog rata?

Egzil nakon „sto dana reformi“

Do prve polovine XIX veka, Kina je bila najveći svetski izvoznik. Čaj je bio glavni kineski izvozni adut. Znameniti Žak Žerne u studiji „Kineski svet“ navodi da je 1720. Kina u Evropu izvezla 12.000, a 1830. godine 360.000 tona čaja. Slično je bilo i sa svilom. Od 1.200 pikula svile 1750. Evropa je 1830. godine povećala uvoz na 6.400 pikula. Uvoz finih pamučnih proizvoda iz Kine u Evropu povećan je sa 338.000 komada krajem XVIII na 1.415.000 komada početkom XIX veka.

Tadašnja Velika Britanija, praćena drugim velikim silama, učinila je sve što je mogla da nepovoljan spoljnotrgovinski bilans preokrene u svoju korist. Nakon dva opijumska rata, oduzimanja Hongkonga i niza intervencija i uzurpacija kineskog priobalja, Kina je bila prinuđena da uvozi opijum. Uvoz opijuma je krajem XIX veka činio trideset odsto ukupnog kineskog uvoza, a kineska proizvodnja je bila desetkovana.

U isto vreme, bio je to i period velikih pobuna protiv centralne vlasti i stranaca (ustanci Tajpinga, Nijana i boksera) i katastrofalnih prirodnih nepogoda. Poplave su uništavale područja oko Žute reke i reka Jangce i Han. Žuta reka je tada čak menjala korito. Za poplavama su sledile velike suše, naročito u provincijama Šandung, Šansi, Henan i Hebej. Od 1876. do 1879. godine, suše su odnele više miliona života (neki istraživači pominju broj od 13 miliona nastradalih ljudi).

U takvim, teškim društvenim, privrednim i političkim okolnostima, pogoršanim po Kinu katastrofalnim ratom sa Japanom na kraju veka, grupa mladih kineskih intelektualaca pokušala je, uz pomoć imperatora Guang Sua, da sprovede reforme. Taj pokušaj odigrao se 1898. godine i nazvan je „sto dana reformi“. Plan je bio da se u Kini uspostavi ustavna monarhija, po ugledu na japansku. Ovaj pokušaj naišao je na snažno protivljenje uticajne princeze Cisi i kineskih konzervativaca. Okončan je 20. septembra 1898. godine utamničenjem cara, a Kang Juvej je otišao u egzil, za dlaku izbegavši tragičnu sudbinu.

Nakon toga, putovao je po svetu i 1908. godine se obreo u Srbiji koja je u to vreme, u izvesnom smislu, bila ispunjenje makar dela njegovih nazora.

Beograd u očima kineskog reformatora

Kang Juvej beleži da nikada nije video prestonicu kao što je Beograd, na samoj granici moćnog Austrougarskog carstva. On primećuje da su gradske ulice veoma čiste sa cvećem i zelenilom svugde uokolo. Za stari Rimski bunar u Kalemegdanskoj tvrđavi napisao je da je sumorno i jezivo mesto, ali da ne postoji ništa u Kini što može da se uporedi sa njim.

On lucidno opaža da su barake u srpskoj kasarni vrlo slične onima u Kini. Sličnosti sa Kinom i Azijom očigledno su ga privlačile, pa na jednom mestu kaže da duga plava odela Srba, nalik kineskim odorama, imaju proreze. Purpurnoplava odela dece podsećala su ga na nošnju neke od kineskih narodnosti, a muzej, iz nekog razloga koji je dostojan Miloša Crnjanskog, na muzeje Kambodže i Jave.

Kang Juvej je zabeležio i da su srpske crkve drugačije od rimokatoličkih, ali su ga, zanimljivo, podsećale na domove (hale) predaka po kineskim selima. Pijaca mu je takođe bila slična kineskim tržnicama, zbog redova između tezgi prekrivenih nadstrešnicama.

O uzrocima političkih sukoba

Kang Juvej davao je odsečne ocene stanja u Srbiji, unoseći u svoje beleške i poneku nehotičnu grešku, nastalu svakako zbog kratkog boravka u Srbiji. On, tako, beleži da poreski prihodi u Srbiji iznose 86 miliona dinara, što je bilo oko 30 miliona ljanga u Kini, ali navodi da taj porez ubira država koja ima svega milion stanovnika, te da ovi zbog toga sigurno mnogo pate.

On bez ustručavanja navodi da je tadašnji kralj Srbije, Petar Prvi Karađorđević, dao tajni nalog za ubistvo svog prethodnika, Aleksandra Prvog Obrenovića i kraljice Drage 1903. godine. Svoje uverenje obrazlaže činjenicom da niko od izvršilaca atentata na poslednje Obrenoviće nije kažnjen.

Boraveći u Beogradu, Kang Juvej je konstatovao da izbor vladajućih porodica iz naroda, što je bio slučaj sa obe dinastije u Srbiji, doprinosi rasplamsavanju unutrašnjih trzavica i borbi.

„Zato su Rumunija i Bugarska pozdravile ustoličenja stranih kraljeva“, piše u njegovoj belešci.

Kang Juvej dalje navodi da Srbi imaju snažan osećaj nacionalne pripadnosti. Šestina stanovništva Srbije, po njemu, nosila je uniformu. Srbija je za Kang Juveja bila vojnička zemlja.

On beleži i da vojska snažno podržava kralja, te da se pitanje nasledstva srpske krune ponekad rešava prenosom na brata, što je nešto što bi Kinezi, po njemu, mogli da nauče od Srba.

Na kraju svoje posete Beogradu, Kang Juvej beleži da je put do Sofije, njegovog sledećeg odredišta, dug oko 380 kilometara i da je potrebno oko 12 časova da bi se prešao automobilom, po ceni od 50 dinara.

NIN, 16. jun 2016.