Turci su se skućili u Carigradu. Od Istočnih Romeja naučili su da podižu zadužbine i valjano trguju. Stoga današnji Istanbul i Erdoganovu eru, čak i kada ovaj izgubi lokalne izbore, treba čitati najpre po ključu Konstantinopolja, u meri u kojoj je ovaj grad menjao Turke i njihovu nomadsku kulturu, čineći je danas urbanom i neodoljivom

Branko M. Žujović

Išetao je pred nas na pustoj kaldrmisanoj strmini Fanara, pravo iz nenapisanog romana Meše Selimovića. Riđa brada, skoro plamena kosa, fes. Smeran svetleći pogled i spokojne bele šake, sklopljene iznad pojasa. Brojanica među prstima i lekovit, gospodski osmeh zrelog tridesetogodišnjaka. Hodža…

Već pola sata kružimo, izgubljeni u lavirintu sokaka gornjeg Fanara. Pokušavamo da pronađemo crkvicu Svete Marije Mongolske u krivudavom urbanističkom neredu krezubih grčkih kuća koje ostaju bez starih stanara. U okolini nema putokaza, što naš jutarnji izlet čini malom avanturom po ovoj kopči Evroazije kojoj se rado prepuštamo.

LODOS NA ZLATNOM ROGU Ispod nas jugozapadni vetar, zvani lodos, talasa Zlatni rog, baš kao na starim slikama osvajanja Konstantinopolja. U vodama Mramornog mora ovaj vetar meša meteorologiju sa istorijom, blešteće šoping-molove s muzejima, Slovene s Turkinjama, robu iz Đenove sa žitom iz Egipta i crkve s minaretima.

Zbirni naziv tih preplitanja je današnji Istanbul.

Geografski, mi nismo u Aziji, iako odavde možemo da je vidimo i osetimo. Duh Azije nam je nečitljiv, na prvi pogled. To su postupci i zaključci zasnovani na nelogičnostima. Ili na ispreplitanoj logici. Taj duh lišen je nama znanog poretka postupaka. Strasno ga je opisivao Željko Malnar, kao pojavu koja se, kako je on tvrdio, proteže od Grčke do Indije.

Duh Azije uporno se poigrava s nama i ovde, kao dete s igračkom. Kineskinja što drži kafić u podnožju brda ne zna uopšte za naše odredište. Za starca, čija se srebrna glava s brkovima pomolila iz jedne dotrajale kuće, crkvica je bila levo. Mlada devojka u hidžabu, koju srećemo odmah iza ćoška, kaže nam pogledom punim kestena da je crkvica, u stvari, desno. Za portira užirenog poludiplomatskog držanja, sa stomakom koji štrči među sigurnosnim monitorima prijavnice na ulazu u manastir Svetog Đorđa, koji je i sedište vaseljenskog patrijarha, crkva je negde gore, kao da treba da je tražimo unutar legende ili narodne pripovetke.

Svi ovi ljudi imaju najbolju nameru da pomognu i uopšte se ne šegače s nama. Metafizička sinteza ovih haotičnih abera koji nam pristižu sa svih strana kaže da svi putevi, u stvari, vode na isto mesto. Cinik bi rekao da vode u Rim.

– Selam alejkum! Hodža nas na korektnom engleskom jeziku pita odakle smo.

– Alejkum selam. Iz Srbije.

– Srbija?

– Da.

Osmeh.

Objašnjavamo mu da tražimo malu, nepoznatu crkvu koje nema ni na jednoj turističkoj mapi.

– Pođite sa mnom…

Mladi hodža ispod brojanice poteže „ajfon“, kao azap svoj nož. Pitam se u sebi da li je „Epl“ jabuka zbog koje će Bog Adama i Evu, koji se ovde zovu Adem i Hava, proterati iz raja potrošačkog društva. Istini za volju, to verovatno ne bi bila kazna, već povratak nečemu za čim ovde tragamo. Da li je smisao utočište naše potrage?
Pouzdana Guglova mapa pokazuje nam put na displeju hodžinog telefona, zahvaljujući satelitima koji iznad naših glava lete među melecima i anđelima. Nama internet nije dostupan na ulici. U vlasti smo skupog rominga.

Zahvaljujemo se hodži, dvoumeći se da li da mu čestitamo novu godinu. On kalendarski kaska za nama, tek je u 1440. godini hidžre. Međutim, riđi hodža ne zaostaje tehnološki za našim svetom, a naročito ne zaostaje kao čovek.

Odustajemo od besmislenog čestitanja. Pitam ga da li je iz Turske ili je doseljenik.

Odmereno koračajući, ni brzo ni polako, riđi hodža kaže da je Turčin. Antropologija i genetika na prvi pogled ga demantuju. Opažanje da liči na Kelta ili možda Slovena srednje visine zadržavam za sebe iz razloga lepog kućnog vaspitanja i pristojnosti.

Alahu su različiti ljudi dobri na isti način, pa zašto onda Turčin ne bi mogao da bude riđ? Poznajem ljude čiji je karakter crn kao epicentar pakla. Uprkos tom zajedničkom sadržatelju, oni se ipak pišu i svrstavaju različito. Hodža je rođen u Turskoj, stoga je Turčin, musliman, efendija. Boja brade nije boja vere, ni nacije.

Koračamo ravnomerno popločanim sokacima. Uredno složena kamena kocka je orijentalna i ugodna. Uokolo su ušorene ruševne višespratnica koje, čini mi se, arhitektonski ne pripadaju u celosti ni Evropi ni Aziji.

Na ovom usponu vođene su možda najkrvavije borbe tokom turskog osvajanja Konstantinopolja. Hrišćanski branioci ovde su se grčevito borili. Zato Turci Crkvu Svete Marije Mongolske nazivaju krvavom crkvom ili crkvom krvi, a put ka njoj Barjaktarevim visom, u znak sećanja na nekog svog znamenitog zastavnika koji je prilikom prodora u grad ovde poginuo.

Ovo je nekada bio prebogati kraj plemenitih istočnoromejskih familija. Zahvaljujući veoma širokom obrazovanju, one su se nakon propasti 1453. godine vekovima infiltrirale u najviše upravne organe i pore Osmanskog carstva. Cilj je bio da se Osmansko carstvo unutrašnjim uticajima preobrazi, kako bi se jednog dana, kada se steknu uslovi, vaspostavilo vizantijsko.

Turci su se, na koncu, skućili u Carigradu. Prilagodili su se. Od Istočnih Romeja naučili su da podižu zadužbine i valjano trguju. Stoga današnji Istanbul i eru Redžepa Tajipa Erdogana, čak i kada ovaj po našem odlasku odavde izgubi lokalne izbore, treba čitati najpre po ključu Konstantinopolja, u meri u kojoj je ovaj grad menjao Turke i njihovu nomadsku kulturu, čineći je danas urbanom i neodoljivom, uprkos nasilju činjenom kroz istoriju i zverstvima, od genocida nad Jermenima i svirepog nabijanja raje na kolac, do danka u krvi i davljenja političkih protivnika svilenim gajtanima.

TARABE SU PORUKE U BOCI PROŠLOSTI Fanar je četvrt oglodane, a nezalečene arhitektonske lepote. O vodama koje ga zapljuskuju Zuko Džumhur je pisao da su ustajale, vizantijske.

Stare kuće u osnovi imaju drvenu konstrukciju, sa ponekim doksatom. Neke su oronule, neke polusrušene, a neke potpuno zarušene. Neke upravo ruše, neke obnavljaju.

Plava i bela boja na ponekoj tarabi ili kapiji danas su grčke poruke u boci prošlosti, možda s početka dvadesetih godina prošlog veka. Tada je, pod patronatom verolomnih velikih sila, obnova Vizantije bila nadohvat ruke, ili je to samo tako izgledalo, kao što se danas samo čini da je vaseljenski patrijarh zaista vaseljenski.

Gde su danas fanariotske familije Angelos, Komnen, Geralis, Lermis, Manos, Vlastos, Ipsilantis ili Kananos? Među njima i porodice srpskog porekla Atanasović (Athanasovici) i Lazaridis – Lazarević.

Pored manastira Svetog Đorđa, u podnožju brda, novi vlasnici otvaraju rustikalne kafiće sa kariranim stolnjacima. Piju se turski čaj i kafa sa mastikom kao ranije, ali se menja istorijska funkcija ovog znamenitog naselja. Erdoganovi ljudi imaju precizan plan razvoja Istanbula, a turistička industrija je, izgleda, u njegovom središtu. Tim putem će kasnije nastaviti i nova lokalna vlast u Istanbulu.

U jednom od novih fanarskih kafea srećemo četiri mlade Turkinje koje su došle na branč, uz jak turski čaj. Bila je to, očigledno, istanbulska reminiscencija modela ponašanja prikazanog u seriji „Seks i grad“ zaodenuta građanskim plaštom tolerantnog islama.

VIZANTIJA JE ŽIVA Fanarioti su odavde želeli da vaskrsnu grčku Vizantiju i verovatno baš zbog toga nisu uspeli. Turci sada naselje polako pretvaraju u turističku oazu u kojoj će, umesto sveže vode, teći svež kapital. Za početak, dovode ovamo buljuke turista iz celog sveta da posete Vaseljensku patrijaršiju, ali ne i Svetu Mariju Mongolsku gore u brdu, za koju malo ko zna.

Za nas koji sledimo mapu vlastitog Istanbula ta dobro skrivena crkvica je značajna koliko i Aja Sofija. Jedino ona u ovom gradu nikada nije bila pretvorena u džamiju ili srušena, što je čudo istorije u istoj meri u kojoj je Aja Sofija čudo arhitekture šestog veka. Sveta Marija Mongolska je poslednji plamičak Istočnog rimskog carstva. Unutar njenih zidova Vizantija je još doslovno živa.

Hodža zastaje na ćošku oronule zgrade pri vrhu brda i vraća „ajfon“ u džep.

Dalje ćete sami, crkva koju tražite je tu, odmah iza ćoška.

Zahvaljujemo hodži još jednom, želeći da mu Alah podari sreću i zdravlje do najdublje starosti. Blago povijen unapred, pomalo skrušen, riđi hodža odlazi orijentalnim korakom junaka neke od priča iz „Hiljadu jedne noći“, da se pripremi za podnevni namaz.

Iza ćoška ukazuje nam se zvonik crkvice, čini se dograđen znatno kasnije. Zid porte ovenčan je bodljikavom žicom, kao da je u Velikoj Hoči ili Prizrenu. Taj trnoviti metalni venac je sve što je ostalo od granica prostrane Justinijanove imperije, svijene nekada oko Sredozemnog mora, koja je na trenutak bila povratila slavu, snagu i moć Starog Rima.

Stigli smo na cilj.

Zvonimo na interfon pored kapije. Otvara nam crkvenjak poznih srednjih godina. Pušta nas u portu hrama, iako se na internetu može pročitati da posetioce ne primaju, osim nedeljom kada je liturgija.

Iz crkvenjakovog izgovora engleskog jezika ne možemo da dokučimo da li je Grk ili Turčin. Očigledno je da u ovaj mali hram ne dolazi mnogo ljudi. Vernika je još manje. Prislužujemo sveće bele boje za zdravlje i naše pokojne. Razgledamo stare vizantijske ikone bogato optočene srebrom, sa izbledelim ali prisutnim likovima svetitelja. Tragamo za bilo čim, osim starih ikona, što bi nas povezalo sa Vizantijom i odjednom shvatamo da smo u njoj.

Marija Paleolog ili Sveta Marija Mongolska bila je nezakonita ćerka Mihaila VIII Paleologa koji je vladao od 1258. do 1282. godine. Njen otac oslobodio je Konstantinopolj od rimokatolika 1261, ponovo ustanovio univerzitet u gradu i započeo ono što istoriografija naziva renesansom Paleologa. Odmah po vaspostavljanju istočnoromejske vlasti u gradu, Mihailo VIII uputio je Mongolima poslanstvo da dogovori sklapanje braka jedne od vizantijskih princeza sa kanom Hulaguom. Za nevestu je odabrana Marija Paleolog. Kako je stari kan umro odmah po njenom dolasku među Mongole, Marija je udata za njegovog sina Abakua.

Među Mongolima je bilo dosta nestorijanskih hrišćana, pa je Marija Paleolog, kao hrišćanka, bila dobro prihvaćena. Kažu da je među Mongolima važila za neku vrstu verske predvodnice. Zvali su je Despina Khatun.

Nakon muževljeve smrti Marija Paleolog se vratila u Konstantinopolj 1282. godine, obnovivši manastir Presvete Bogorodice. Njen lik prikazan je dva veka kasnije, na drugom kraju grada, na mozaiku u Crkvi Hrista Spasitelja u polju, zvanoj Hora.

Crkvu koju je obnovila Marija Paleolog u naselju Fanar sultan Mehmed II je poklonio majci grčkog arhitekte Hristodulosa, poznatog kao Atik Sinan, u znak poštovanja za projektovanje i izgradnju čuvene Fatih džamije.
Zahvaljujući graditeljskoj genijalnosti jednog Grka u službi osmanske imperije i iskrenoj zahvalnosti Mehmeda II, Crkva Svete Marije Mongolske, koja je krotkom smernošću platila cenu ovozemaljskog života, teškom mukom je sačuvana do danas.

UTAKMICA U DVORIŠTU DžAMIJE Sat i po kasnije dvorištem džamije Mehmed-paše Sokolovića pod neravnomernim taktovima odbijanja fudbalske lopte o zidove i stakla, koja nekim čudom ostaju čitava, odjekuje graja dečaka. Džamija je i neka vrsta medrese ili internata.

Ovaj biser islamske arhitekture je jedno u nizu značajnih dela genijalnog mimara Sinana, najcenjenijeg osmanskog arhitekte koji je izgradio i most u Višegradu. Njegov učenik Hajrudin projektovao je i izgradio Stari most u Mostaru.

Fudbalsku utakmicu klinaca od osam ili devet godina u dvorištu džamije nismo očekivali. Ostajemo zatečeni kao jedini posetioci ovog lepog zdanja, pošteđenog turističke navale.

Izloženi neočekivanom prizoru, počinjemo da naziremo šta je Erdoganova Turska – infrastrukturno, tehnološki i privredno moderna država, postavljena na granitne temelje islamske vere, osmanske imperijalne tradicije i nepreispitanih moralnih načela duboko ukorenjenih u islamskoj veri.

Da bi Erdoganov neoosmanski projekat uspeo, stvaran život mora da pristane uz džamije i uđe u njih. Pet namaza dnevno, naprosto, nije dovoljno da se raznorodna Turska održi kao sila. Otuda dečaci ovde, otuda fudbal takoreći u džamiji, otuda naše iznenađenje i čuđenje.

Dok posmatramo klince kako pikaju fudbal, čineći malu sintezu moderne Turske, dečak sa fesom na glavi odnekud dolazi do nas da kroz naočare prilične dioptrije gleda utakmicu svojih drugara. On pri tome jede presnu šargarepu, poput malog Duška Dugouška koji nije skrenuo levo kod Albukerkija, kako bi to svet inače očekivao.

Sledimo isti princip.

Odlazimo do obližnje male Aja Sofije, Crkve svetih Srđa i Vaha, izgrađene kad i Aja Sofija, u prvoj polovini šestog veka, u doba Justinijana I, da se setimo Konstantina Bodina Vojislavljevića koji je u njoj bio zatočen. Mala Aja Sofija danas je džamija.

Kilometar-dva dalje odavde je medresa Sinan-paše. Očuvana stara arhitektura, moderna knjižara i mladi ljudi željni znanja. Sve je uređeno i skladno.

Jedino u Sinan-pašinoj biografiji na engleskom jeziku nije navedeno da je rušio da bi gradio i da je spaljivao da bi potčinjavao, da je klao i ubijao. Naprotiv, navedeno je da je bio nepatvoreni čovekoljubac.

U ALIBABINOJ PEĆINI Naš plan obilaska Istanbula nije podrazumevao stajanje u dugačkim komercijalizovanim redovima i gužve u ordinarnim znamenitostima. Posetiti Aja Sofiju znači razumeti je, a ne načiniti selfi.

Na Kapali čaršiji zato bežimo od prodavnica koje svakih petnaestak metara nude isti asortiman kiča namenjen turistima: lažni porcelan, lažne lampe, čajeve i lažnu kaligrafiju. Istini za volju, u moru kiča uvek je moguće pronaći kap koja kod kuće može da doprinese oplemenjivanju prostora. Kič ne treba potcenjivati.

Učestala ponavljanja ponude istovetne masovno proizvedene robe i velika gužva, ipak, bude unutrašnji nemir. Turistički vašar odbija svaku pomisao da se ovom mestu prepustimo lako, iako je oko nas sve prožeto patinom istorije i arhitekture.

Srećom, u blizini ulaza broj devet otkrivamo pravu Alibabinu pećinu. Reč je o nekoliko autentičnih staretinarnica lišenih graje i gužve turističke najezde. Kapali čaršija, zahvaljujući ovom budžaku, postaje Alibabina pećina.

Izložene su italijanske lire iz doba Vitorija Emanuela III Savojskog, staro arapsko ordenje, avganistanske i pakistanske novčanice, stari časovnici, zubom vremena nagrižene srebrne ikone propalih grčkih familija, kutije za nakit, ikonice iz doba carske Rusije, amaterski izvedena ulja na platnu posivela od prašine, polovni ibrici, staro posuđe, izlizane tabakere i okrnjene šoljice za kafu.

Bradati starac koji sedi na minijaturnoj hoklici prodaje mlin za biber po trostruko ili čak četvorostruko nižoj ceni, nego prodavci u naponu snage po glavnim arterijama ovog bazara. Kupujemo od njega nekoliko sitnih antikviteta. Manirom orijentalnog trgovca, isključenog iz protoka vremena, starac ih pažljivo zavija u novinsku hartiju. Stare kovanice, koje smo takođe pazarili, posvećeno odlaže u somotsku vrećicu sa učkurom.

Robu nam, ako je to uopšte roba, uručuje delikatno, gotovo ritualno, uz puno poštovanja i zahvalnosti, nakon čega iz bazara izlazimo ataraksični, sa mirom koji nas katarzično ponovo svodi na ljude.

KAKO PROČITATI ISTANBUL? Istanbul je danas u svom istorijskom središtu urbanistički uređeniji od Rima. Isto se odnosi na gradska predgrađa, poput Bašar šehira, koja su nam dok smo tamo boravili predstavljeni kao pouzdani Erdoganovi izborni bastioni. U Istanbulu se oseća sveža energija neoosmanskog ekonomskog i političkog zamajca.

To je grad sačinjen od dvojnosti, čak paralelnih činjenica. Na Teodosijevom obelisku, dopremljenom iz Amonovog hrama u Tebi, koji i danas krasi prostor nekadašnjeg hipodroma, između Aja Sofije i Plave džamije, na latinskom jeziku je uklesano da je podignut za 30, a na grčkom za 32 dana.

Oble majčinske konture Aja Sofije sapete su dograđenim meitifima i minaretima. Željko Malnar i Borna Bebek su u toj gruboj islamskoj dogradnji videli sudar ženskog principa grčke crkve i nomadske muške energije, ovaploćene falusoidnim minaretima.

U temelju zgrade, koja je danas jedan od istanbulskih muzeja, pronašli smo naopako uzidan ostatak vizantijskog reljefa na kom su prikazana dvojica vojnika s kopljima. Možda su posredi sveti ratnici ili prikaz ratnika cara Teodosija, čiji se forum sa trijumfalnom kapijom nalazio nedaleko odatle.

Koliko bi saopštenja nevladinih organizacija bilo napisano, koliko bi intervjua bilo objavljeno, koliko diplomatskih demarša uručeno i koliko bi protestnih akcija civilnog društva bilo izvedeno da temelj nekog beogradskog muzeja „ukrasi“ naopako uzidano parče osmanskog nasleđa?

Turska kultura se u našem doživljaju ušećerila. Postala je kandirana. Više je ne prepoznajemo po imperijalnim impulsima u istoriji i nasilju koje smo do juče pamtili. Počinjemo da je posmatramo kroz šarenilo ratluka i baklava u izlogu.

Naši u Istanbulu strasno kupuju na rasprodajama tokom novogodišnjih praznika. Ne mogu da se otmem utisku da ti ljudi osećaju duboko zapretenu potrebu da plate harač, da namire i budu namireni.

Za to vreme turska deca igraju fudbal u dvorištima džamija. Turci trguju i pošteno vraćaju kusur. Mukotrpno rade i ratuju kad zatreba. Bude svest o sebi u istoriji.

Bela ruka riđeg hodže uze šoljicu crne turske kafe, čekajući strpljivo proleće da sve oko nje ozeleni.

Pečat, 30. avgust 2019.