Memorijalni centar u Nanđingu čuva uspomenu na oko trista hiljada nedužnih žrtava japanske agresije onako kako bi to trebalo da čini svaka nacija, koja se našla na udaru zla. Monumentalno, moderno i istrajno

Branko M. Žujović

Svakih dvanaest sekundi, u Memorijalnom centru u Nanđingu jedna kap otisne se iz istorije i gromko kapne u sadašnjost, da bi podsetila na možda najmasovniji zločin u ljudskoj istoriji.

Simbolika je efektna. Potpomognute moćnim razglasom, kapi opominju da je od sredine decembra 1937. do prvih dana januara 1938. godine, svakih dvanaest sekundi u Nanđingu ubijana po jedna žena, dete ili muškarac. Ukupno, oko trista hiljada nedužnih civila i zarobljenika.

Zločine ubistava pratila su masovna silovanja najmanje dvadeset hiljada, a prema nekim izvorima do osamdeset hiljada kineskih žena, kako bi žrtve pre nasilne smrti bile dodatno ponižene. One su primoravane na seksualno ropstvo. Japanski vojnici nazivali su ih „žene za utehu”.

Dok su nemački nacisti od koncentracionih logora pravili industriju smrti, sa gasnim komorama i dimnjacima velikih krematorijuma, artefakti i fotografije izložene u Nanđingu svedoče da su njihovi saveznici na Dalekom istoku ubijali zanatski. Mačetama, noževima, golim rukama i eventualno puščanim zrnima. Slično stratištima NDH iz Drugog svetskog rata na Balkanu, zločinci su u Nanđingu organizovali nadmetanja ubica. Novinski isečci, istaknuti u Memorijalnom centru, prikazuju dvojicu japanskih oficira. Takmičili su se koji će ubiti više ljudi. Rezultat je bio 106 prema 105.

O ovom neslavnom duelu, svedoči izveštaj „Tokio niči niči šimbuna“ od 13. decembra 1937. godine o „takmičenju u ubistvu sto ljudi uz korišćenje mača“. Naslov je „Neverovatan rekord“, a tekst opisuje „podvig“ poručnika Mukaija, pobednika i njegovog kolege Node. Ako je pravdi za utehu, obojica su izručena Kini posle rata i nakon suđenja su pogubljeni 28. januara 1948. godine.

Memorijalni centar u Nanđingu izgrađen je 1985, a modernizovan je i proširen 1995. godine. Prostire se na 28 hiljada kvadratnih metara stratišta i masovne grobnice Đangdungmen. To je samo jedno od mnogih mesta u Nanđingu, na kojima su ljudi masovno ubijani.

Kada sam došao do kompleksa, padala je kiša. Ulaz u Memorijalni centar je besplatan, kao i u druge najvažnije kineske muzeje. Bio je kraj aprila, subota. Ipak, nebo je bilo razliveno vodenim bojama jeseni. Kolona posetilaca strpljivo je, pod kišobranima, čekala na ulazak. Tamnim odelima i hladnom tišinom gradili su oko sebe oktobar osećanja u sred proleća.

Ako izostavimo atmosferu, to je slika tako karakteristična za Kinu. Građani u masovnoj poseti istorijskim znamenitostima. Slični prizori mogu da se vide ili bolje rečeno dožive na ulazu u Zabranjeni grad, na Tjenanmenu ili Badalingu, znamenitoj turističkoj deonici Kineskog zida.

Šta ove hiljade ljudi mogu da vide unutar Memorijalnog centra? Prvo, tu je spoljna postavka, sa puno monumentalnih skulptura i oblika snažne simbolike. Među njima se izdvaja ogroman krst. Objašnjenje domaćina je simpatično. Kažu da krst nije tu zbog hrišćanske vere, marketinga ili stranih posetilaca, već da su oblik preuzeli iz drevne kineske tradicije, prilagodivši ga modernom dizajnu. Kako god.

Iz dvorišnog dela ulazi se u autentično dočaranu podžemnu stranu Kinesko-japanskog rata, vođenog od 1937. do 1945. godine, koji je odneo milione nedužnih života. Scenski efekti, ozvučenje i visoke tehnologije u službi kulture pamćenja ostavljaju vas bez daha. U početku, čini vam se da silazite pravo u digitalizovano predvorje pakla.

Na ogromnom prednjem zidu, koji je u stvari video-bim, smenjuju se u rojevima lica ubijenih. Hiljade, desetine hiljada. Na bočnim zidovima ispisana su imena žrtava. Kažu da je samo na Đangdungmenu ubijeno deset hiljada ljudi. Mačete i noževi ubica. Japanske ratne uniforme, čak i zastave Crvenog krsta i Crvenog kukastog krsta. Fotografije nagih žena čiji su životi uveli pre fizičke smrti. Slike ubijene i bačene dece. Užas stradanja posetioca udara po sred pleksusa!

Politika japanske okupacije Kine obuhvatala je “politiku tri čistke”: paljenje, ubijanje i pljačku. Živi ljudi korišćeni su čak i za vežbe gađanja iz vatrenog oružja, o čemu svedoče fotografije.
U muzejskoj postavci činjenica, svedočanstava, multimedijalnih prikaza i autentičnih ostataka, prigušenoj škrtim svetlom dovoljnim tek da vidite svoj sledeći korak, spoznajete konture zla.

Šok vas čeka u trećem delu ovog kompleksa. Ostaci žrtava. Ljudske kosti, iskopane tokom gradnje Memorijalnog centra. Neke od njih su, za potrebe izložbene postavke, ostale onako kako su pronađene, da svedoče užas smrti. Posmrtni ostaci žena, dece i muškaraca.

Na izlazu, čeka vas još monumentalnih skulptura. Jednu od njih mogli bismo nazvati Sloboda, zbog baklje koju drži. Ona podseća na sintezu osećanja i činjenične spoznaje o zlu, koju svaki posetilac nosi odavde: „Možemo oprostiti, ali ne možemo zaboraviti“.

Zločin u Nanđingu dobro je posvedočen. Nisu u pitanju samo kosti žrtava i iskazi kineskih svedoka. Ostaci masakra, uostalom, pojavljuju se stalno na gradilištima modernog Nanđinga.

U Memorijalnom centru neguje se i uspomena na Johana Hajnriha Rabea, poslovnog čoveka angažovanog u „Simensu“. Rabe je zvanično predstavljao Nemačku u Nanđingu, pomogavši velikom broju kineskih civila.
Iako nacista, bio je na čelu Međunarodnog komiteta Zone bezbednosti u tom gradu, koji su oformile strane diplomate. Članstvo u nacističkoj partiji verovatno je bilo opredeljujuće za njegov izbor na mesto prvog čoveka ovog međunarodg tela, s obzirom na savezništvo i dobre odnose Nemačke i Japana iz tog doba. Angažujući vlastita sredstva i imovinu, Rabe je pomogao oko 650 kineskih izbeglica. Bilo je to dovoljno da ga, uprkos političkoj pripadnosti, istorija upamti kao heroja. Umro je 5. januara 1950. godine.

Veličina užasa u Nanđingu pohranjena je i u svedočenju Amerikanke Mini Vautrin, koja se u vreme masakra našla u gradu, spasavajući Kineskinje od silovanja. Prožeta teškim iskustvom, ona je zapisala: „Verovatno nema zločina koji danas nije počinjen u ovom gradu“.

Tilman Dardin, tada mladi dopisnik „Njujork tajmsa“, zapisao je da je izveštaj iz Nanđinga bio njegova prva velika priča. On je video prvu fazu masakra, a potom je bio primoran da napusti grad. Zabeležio je da je do kapije na obali reke morao da se penje preko mase nagomilanih tela. Njegov automobil gazio je preko leševa, dok su japanski oficiri mirno pušili gledajući masovna streljanja zarobljenih kineskih vojnika.

To su samo neka od brojnih svedočanstava zapadnjaka o ovom masakru.

Nanđing je jedna od ugaonih tačaka savremenih odnosa Kine i Japana. Južna prestonica Kine i zločin koji se desio u njoj još uvek je argument u čestim razmenama optužbi Pekinga i Tokija.

Kina se, naime, od završetka Drugog svetskog rata trudila da povuče liniju između japanskog naroda i militarizma Japana. Peking je mnogo puta do sada isticao da je japanski narod takođe bio žrtva rata i da odgovornost za zločine snosi manji broj vođa. Ovakav pristup doveo je do normalizacije diplomatskih odnosa dve zemlje 1972. godine. Kineski lideri doneli su odluku da od Japana ne zahtevaju ratne reparacije, u cilju prevazilaženja prošlosti.

Posle poraza Japana u Drugom svetskom ratu, Međunarodni vojni sud za Daleki istok osudio je 14 osoba za teške ratne zločine prve kategorije i više od hiljadu za ratne zločine druge i treće kategorije. Zločinci su, međutim, 1978. godine tajno sahranjeni u hramu Jasukuni. Među njima i najozloglašeniji: Hideki Todžo, ratni premijer, Kendži Doihara, osuđen zbog zločina počinjenih tokom okupacije Kine, Ivane Macui, koji je direktno odgovoran za masakr u Nanđingu, Hiotaro Kimura, odgovoran za masakr u Mjanmaru i Akira Muto, glavni krivac za masakr u Manili.

Hram Jasukuni, zbog sve češćih poseta japanskih zvaničnika, koji tamo odaju poštu licima zvanično osuđenim za neke od najgorih zločina u istoriji čovečanstva, postaje negacija uspomene na tragediju koja se čuva u Nanđingu.

Ljudi koji su posetili Jasukuni tvrde da problem ne leži u činjenici da su tamo sahranjeni ratni zločinci, već što se tamo njima odaje pošta.

Problem predstavlja i interpretacija moderne japanske istorije. Japan se predstavlja kao žrtva evropskih kolonijalnih sila. Kaže se da je Tokio u Drugom svetskom ratu samo nastojao da zaštiti ostatak Azije. Japanska kolonijalna okupacija Koreje opisana je kao „partnerstvo“; a svedoci kažu da je u Jasukuniju uzaludno tražiti bilo kakve procene žrtava japanskog militarizma u Nanđingu ili Manili.

Za razliku od Nemačke, Japan nikada nije prihvatio odgovornost za rat. Iako se socijalistički premijer Tomiči Murajama 1995. godine zvanično izvinio Kini, u Japanu nikada nije povedena iskrena rasprava o stepenu sopstvene odgovornosti.

U svetlu ovakvih savremenih političkih okolnosti na Dalekom istoku, značaj Memorijalnog centra u Nanđingu prevazilazi okvire istorije i kulture pamćenja, zalazeći, opomenom koju nosi, duboko u moralnu dimenziju budućnosti čovečanstva.

Kineski međunarodni radio (CRI), 27. maj 2014.