“Pa vi baš ništa ne znate! Znate li, bar, kako se zovete?”, pitao je Sergije Viktorovič Troicki poznatog političara i tada već bivšeg ministra vera, ali i budućeg premijera, koji na ispitu iz crkvenog prava na ovdašnjem Pravnom fakultetu, koji je završavao naknadno, nije znao ni da bekne

Branko M. Žujović

Nekadašnji jugoslovenski premijer Milan Stojadinović u svojim memoarima (“Ni rat ni pakt”) beleži da je ministar Dragiša Cvetković, potonji predsednik kraljevske vlade, bio siromašan u vreme kada ga je Stojadinović bio upoznao, ali i da nije puno polagao na vlastito obrazovanje.

“…U to vreme ja sam mu davao manje svote novca, za podmirenje svkidanjih potreba. Ujedno sam ga naterao da dovrši pravni fakultet. To je išlo vrlo teško. Jedino blagodareći okolnosti što sam u Subotici imao nekoliko ličnih prijatelja, kao što su bili dr Milorad Nedeljković i dr Lazo Kostić, uspeo sam da ga propuste na ispitima. On se uopšte nije spremao niti je imao volje da uči. Uzdao se u sreću moje preporuke. Ni na jedno pitanje nije umeo da odgovori, pa čak ni iz verskih pitanja, što je smatrano da bi trebalo da bude njegova ‘struka’, pošto je kratko vreme bio ministar vera u Vladi Velje Vukićevića.

Revoltiran tolikim neznanjem jednog bivšeg člana Vlade, profesor mu je dobacio:

– Pa vi baš ništa ne znate! Ni na jedno pitanje mi niste odgovorili… Znate li, bar, kako se zovete?

I tako je Dragiša Cvetković, negde 1932. godine, u vreme kada smo bili u opoziciji prema režimu Nikole Uzunovića, uspeo da dovrši pravni fakultet, davno započet, još pre Prvog svetskog rata…”

Profesor čije ime Stojadinović ne navodi u svojim memoarima, bio je Sergije Viktorovič Troicki, pradeda našeg poznatog tenisera Viktora Troickog.

Od Tomska do Subotice

Sergije Troicki rođen je u Tomsku 1878. godine i na Pravnom fakultetu u Subotici predavao je crkveno pravo. U jednom mandatu bio je dekan pomenutog fakulteta.

– Deda je imao devetoricu braće. Njegov otac, moj pradeda, imao je desetoricu sinova. Bio je paroh u jednom selu kod Tvera, na sredokraći između Moskve i Sankt Peterburga, ali se posle preselio u Tomsk. Deda je studirao na Duhovnoj akademiji u Sankt Peterburgu i kasnije u Kijevu. Zanimljivo je da mu je školski drug bio Sergej Vladimirovič Simanski koji je, kao Aleksij Prvi, od 1945. do 1970. godine bio patrijarh moskovski i cele Rusije. Njih dvojica su o velikim praznicima razmenjivali čestitke ispisane stihovima – kaže Aleksandar Troicki.

Sergije Troicki je, za razliku od većine ostalih ruskih emigranata, u tadašnje Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca došao prelazeći granice sa svim potrebnim dokumentima.

– Došao je sa papirima – kaže njegov unuk Aleksandar.

U Rusiji su mu bili ostali žena, dva sina i dve ćerke. Oni su mu se u novoj otadžbini pridružili nešto kasnije.

Krio se na tavanu patrijaršije

– Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević ruske emigrante je naseljavao na severu zemlje, posebno u Vojvodini i Beogradu, gde su ovi ostavili značajan trag. Deda je bio blizak sa mitropolitom Antonijem. Tu je bio i baron, general Petar Nikolajevič Vrangel. U Sremskim Karlovcima se bio okupio cvet tadašnje ruske elite. U našoj porodici svi su bili intelektualci. Moj otac je bio inženjer u “Mostogradnji”. Izgradio je Titelski i mnoge druge mostove. Stric je bio univerzitetski predavač u Montrealu – kaže Aleksandar Troicki.

Godine 1931. zabeleženo je da su Subotici živela 672 Rusa. Porodica Troicki u Subotici je živela do Drugog svetskog rata, ali je život i rad Sergija Troickog, pored Subotice, bio vezan i za druge gradove.

– Boravak u Subotici značajno je uticao na našu porodicu. Šest ili sedam poznatih profesora subotičkog Pravnog fakulteta bili su Rusi, profesor Mihail Pavlovič Čubinski i ostali. Moja majka je krstila Sašu Petrova, kog značajan broj Subotičana svakako poznaje. Deda je često putovao. Između 1925. i 1935. godine predavao je i na Duhovnoj akademiji u Parizu koju su bili osnovali beli emigranti iz Rusije. Kao savetnik Srpske pravoslavne crkve i srpskog patrijarha u Beogradu, bio je veliki protivnik “Konkordata”. Napisao je mnoge radove posvećene nesumnjivoj štetnosti tog ugovora po Srpsku pravolsavnu crkvu. Kada je čuo da režim Milana Stojadinovića želi da ga uhapsi zbog toga, dve nedelje se krio na tavanu patrijaršije u Beogradu. Policija, ipak, nije smela da provali u patrijaršiju. Nakon Drugog svetskog rata, deda je putovao u Sjedinjene Američke Države, ali i tadašnju Rusiju, odnosno SSSR. Kao ekspert crkvenog prava, u Americi je rešavao zagranične sporove Srpske, ali i Ruske pravoslavne crkve – kaže Aleksandar Troicki.

Od ogromne ušteđevine u Moskvi ostao jedan ručak

Sergije Troicki vodio je život usklađen sa hrišćanskim principima koje je izučavao i tako dobro poznavao.

– Bio je, ako tako može da se kaže, potpuno nekomercijalan. Dok je boravio u Moskvi, neposredno posle Drugog svetskog rata, držao je akademska predavanja. Dobijao je ogromne honorare. Na bankarskoj knjižici u Moskvi imao je pedesetak tadašnjih inženjerskih plata. Nakon tri, četiri decenije, zbog ekonomskih mena na koje ni Rusije nije bila imuna, za taj ušteđeni novac mogli smo da platimo jedan ručak – kaže Aleksandar Troicki.

Najpoznatije delo Sergija Troickog je “Hrišćanska filosofija braka”. U biografiji ovog velikana piše da su mu posebnu pažnju privlačili bračno pravo kroz istoriju crkve, odnos crkve i države, cezaropapizam, autokefalnost i crkvena dijaspora. nastojao je da rasvetli odnos emigrantskih crkvenih organizacija i matične crkve. U srpskoj istoriografiji naročit doprinos dao je proučavanju Nomokanona Svetog save. Od 1948. godine bio je član i sekretar Odbora Srpske akademije nauka za kritičko izdanje Krmčije Svetog save. Godine 1961. ovaj odbor priključen je Istorijskom institutu, čiji je Troicki bio saradnik i rukovodilac.

– Osim što se bavio crkvenim pravom, po čemu ga je Dragiša Cvetković dobro upamtio, deda je bio vizantolog i veliki poznavalac srpskog srednjovekovlja. Objavio je više stotina naslova, knjiga, članaka, rasprava i naučnih separata – dodaje Aleksandar Troicki.

Porodica Troicki je prisutna u Rusiji, ali za svoje rođake, potomke brojne braće Sergija Troickog, danas ne znaju.

– Bio sam više puta u Rusiji i sam i sa Viktorom. Samo sa Viktorom boravio sam tamo desetak puta. Tražili smo rođake, ali ih nismo pronašli. Rasuli su se u burama revolucije i Drugog svetskog rata. Mi smo stigli do Srbije – kaže Aleksandar Troicki.

Sergije Troicki preminuo je 1972. godine. Eho njegovih reči iz 1932. godine još uvek se čuje.

Subotičke.rs, 15. oktobar 2020.