Šta je ostalo rumunsko u Rumuniji? Kao i kod naših „internacionalista“, modernost ni ovde ne podrazumeva preobražaj ili unapređenje dostignutog, već njegovo potiranje i transplantaciju identiteta

Branko M. Žujović

Ma koliko njihovi zvaničnici uporno govorili o budućnosti i jedinstvu, evropske nacije međusobno podozrevaju. One već sedam decenija stapaju svoja tržišta, ali ne veruju jedna drugoj. Da veruju, unutar Evropske unije ne bi bilo graničnih prelaza i onoliko birokratije.

Prelaz između pospanog sela Mehkereka u Mađarskoj i tihe varošice Salonte u Rumuniji ne bi postojao, da Bukurešt zaista veruje Budimpešti i obratno, da je Pešta prebolela i zacelila svoju istorijsku gangrenu zvanu Trijanon.

PUST, ALI „INTEGRISAN“ – Kao čamcem po mirnoj vodi, polako pristajemo uz zarđali terminal starog graničnog prelaza sa rumunske strane. Prelaz je pust, ali „integrisan“, što bi mogla da bude sasvim solidna metafora u znatno širem smislu, pa dvojica pograničnih službenika u različitim uniformama, po jedan iz obe zemlje, sumnjičavo i nazimenično gledaju naše srpske pasoše i lica iza automobilskih prozora.

Ne računajući jednu prastaru „dačiju“ koja je u oblaku dima nestala ispred nas, sami smo na prelazu.
Uokolo, pod impozantnom, ali dotrajalom strehom, ključa jato lasta koje bi Federiko Felini, verovatno, uspeo da uklopi u eksterijer nekog od svojih filmova. Ovo što zatičemo, međutim, ne liči na nekakvu dolče vitu, već na krš.

Laste se gnezde, kao da su pčele, u čeličnom saću dotrajalog limenog stropa. Nekim čudom sopstvene kontrole leta, ne sudaraju se međusobno. Ni sa dvojicom carinika. Scena iz nesnimljenog filma za pamćenje.

– Gde putujete?

– Oradea. Nođvarad, Veliki Varadin…

– Zašto tamo putujete?

Želim da odgovorim da putujemo u Oradeu kako bismo, izbliza, osmotrili jednu od najveličanstvenijih galerija fasada i arhitektonskih ekspresija duha iz epohe zvane ar nuvo. Da plemenite izdanke arhitektonske secesije, prema prilici i mogućnosti, pratimo od Rige dovde i da se, uopšte uzevši, radujemo životu čak i kada koketira sa kičem.

Umesto toga, kratko, na engleskom jeziku, kažem da smo turisti. To ima prizvuk hamburgera i koka-kole, ali se, čak i retroaktivno, uklapa u postojeći ambijent zaostao iza Nikolae Čaušeskua i rumunske revolucije.

OTKUD TURISTI U EVROPSKOJ UNIJI? – Nekada su odavde ka Srbiji i bivšoj Jugoslaviji hrlile reke vikend preprodavaca snabdevenih onim ružnjikavim, ali kvalitetno izrađenim dušecima na naduvavanje, krevetima na rasklapanje, ne baš najkvalitetnijim alatima, rešoima na gas i lepim ženama.

Sada se odavde, jednosmerno, kao kod nas, hrli ka Irskoj i Nemačkoj, ali bez robe. Umesto jeftinih potrepština i sitnica, koje su sami proizvodili, istočni Evropljani sada uglavnom unajmljuju ili čak prodaju sebe.

– Turisti? Otkud ovde turisti? – obojica, očigledno, smatraju da ih zafrkavamo.

Da nisam siguran u usputne putokaze, zapečaćene podacima sa elektronske mape, pomislio bih da sam u vremenskoj kapsuli nekog kontrolnog punkta iz doba Varšavskog pakta. Ili još gore, Austro-ugarske koja je podjednako bila opsednuta kontrolom, ali i vešalima pride, što se danas olako previđa.

Sasvim je u redu da vas bilo gde na svetu pogranični policajac ili carinik pita gde putujete. Ali, čak i za tu vrstu profesionalne, pa i privatne, ljudske znatiželje, postoji uljudan način koji, makar, utišava ili zasenjuje sumnju, umesto što je ističe i pojačava.

Zaista, otkud turisti na graničnom prelazu u Evropskoj uniji punom lasta i endemske sumnjičavosti zaostale iz jedne epohe za koju se mislilio da je odavno prošla, a ona iskrsava u novom ruhu? To pitanje nije proisteklo iz medijskog narativa koji ga isključuje. To je stvarni život.

Palo mi je na pamet da kažem da smo ruski špijuni. Kakva bi to zabava bila! Odustajem, ipak, od takve ideje.

Kratko i razumno ponavljam da zaista putujemo u Oradeu i da tamo ostajemo dva dana. Kao neku vrstu zaloga, dodajem da se istim ovim putem vraćamo i da bih mogao da prikažem elektronsku potvrdu o rezervaciji smeštaja.

Posle još desetak minuta razgovora i zagledanja, što nas, što naših putnih isprava, saobraćajne i na kraju vozačke dozvole, Rumunija nam se, konačno, otvara kao sočna raspukla lubenica.

Dobrodošlicu nam žele dva sablasno napuštena bilborda sa kojih vise odavno isprani ostaci plakata. Tu je i neko zapušteno poljoprivredno gazdinstvo, sablasno i noću verovatno puno duhova.

Na kolovoz počinje da se spušta zavesa tog sunčanog dana. Suton.

Ispred Salonte, krda evropskih bizona mirno pasu na prostranim pašnjacima. U toj varošici sigirno vredi probati poneko jelo spravljeno od mesa tih životinja koje su se, evo ovde, ponovo našle među nama, a nije ih bilo duže vreme.

Tokom narednih pedesetak kilometara, ulična rasveta sa zvezdama preuzima svetlosnu stražu. U Oradeu smo ušli tiho, da je ne probudimo.

SUSRET SA STARIM DRUGARIMA – Sutradan, obilazimo njene ordinarne znamenitosti. Počinjemo, s razlogom, od Palate crnog orla.

Impresivno secesijsko zdanje projektovao je tandem Marcel Komor (1868 – 1944) – Deže Jakab (1864 – 1932) koji je i kod naše kuće, u Subotici, ostavio takođe briljantne arhitektonske potpise u vidu Gradske kuće, Sinagoge i zgrade nekada čuvene banke na Korzu. Carinicima smo mirne duše mogli da kažemo da idemo da se sretnemo sa njih dvojicom. Ništa im ne bismo slagali.

Spoljnim sjajem obnovljena i sveža, ponovo tek procvetala, Palata crnog orla, poput prazne školjke koju je more izbacilo na žal, skriva unutrašnji čemer napuštenosti i praznih poslovnih prostora. Kuda vodi obnova nenastanjenih fasada? U Rumuniji, kao uostalom na istoku Evrope uopšte, računajući tu i takozvani zapadni Balkan, preovladava spoljno glancanje u kom na kraju neće imati ko da uživa.

Obilazimo obe sinagoge i čuvenu palatu porodice Moskovič, uživajući u beskrajnom nizu zdanja duž trgova, šetališta i ulica iza ništa manje impresivne zgrade pozorišta. Na Trajanovom šetalištu, nailazimo na palatu porodice Štern koju su takođe izgradili Komor i Jakab koji je bio subotički zet.

RAKIJA, ŠTA TO BI? – Pauzu pravimo u modernom restoranu pored reke Brzi Kereš, neposredno do mosta i sabiramo utiske. U karti pića jalovo tražimo bilo kakvu domaću ponudu.

Nazivi pića isključuju rumunsku ili mađarsku „palinku“, rakiju. Na preskok, ponude izgledaju ovako: B-52, „Cranberry Cookie“. „Kamikaze“, „Melon Ball“, „Jim Beam“, „Lagavulin“, „Glenlivet“, „Makers Mark“, „Bushmills“…

Sredovečnu konobaricu, umornog lica, pitam za bilo kakvo rumunsko piće.

– Nemamo rumunska pića, ovo je internacionalni restoran, gospodine – ne bez ponosa odgovara konobarica.

Kao i kod naših „internacionalista“, modernost ni ovde ne podrazumeva preobražaj ili unapređenje dostignutog, već njegovo potiranje i transplantaciju identiteta.

Kako bih ostao u dosluhu sa prošlošću, naručujem espreso i sambuku.

SEVEROISTOČNA TAČKA NAŠEG ETNIČKOG PROSTORA – Veliki Varadin, danas Oradea, juče Nođvaradin, severoistočna je tačka našeg etničkog prostora, kao što je selo Nikolići kraj Dojrana južna.

Moje opažanje nema veze sa politikom. Govorim o prostoru i etničkoj rasprostranjenosti, o mestu gde živimo. Nešto Srba, bliže promilima u ukupnom broju stanovnika, ostalo je ovde, na obalama Brzog Kereša, čija je matica zaista brza, da živi do danas.

Ovde je rođen naš čuveni, pomalo već zaboravljeni pesnik, Boško Petrović (1915 – 2001), bivši predsednik Matice srpske. Ovaj okrug, čiji je Oradea administrativni centar, naziva se Bihor, isto kao predeo na severu današnje Crne Gore uz granicu sa Srbijom.

Naziv Bihor pripisuje se našoj reči vihor, premda postoji i zanimljivo tumačenje da je posredi izraz za plodnu zemlju na uzvisini (Radomir Ilić). Još malo dalje, u Indiji, naišli bismo na Bihar.

Scenu iz „internacionalnog restorana“ ponavljamo i u sledećem, da bi tek u trećem naišli na spasonosnu čašicu klasične rumunske rakije od višanja (šljive i kajsije). U supermarketima nije bilo nošta bolje. Na jedvite jade, pronašli smo dve preskromne rumunske čokoladice. Sve ostalo bila je „internacionalna“ roba.
Spolja arhitektonski gladac, iznutra demografski jadac. Tako nekako.

Pečat, 2. jun 2022.