Kada bande preuzmu delove državne teritorije, nesmetano se naoružane kreću i obračunavaju na ulicama, potpuno je nevažno švercuju li preko granice kokain ili ljude, zovu li se Pablo Eskobar, Muhamed ili Jovan

Branko M. Žujović

Rafali iz automatskog oružja i snimci naoružanih bandi u Horgošu poslednja su opomena da se, makar mi na severu, nalazimo usred uzavrelog grotla kolumbizacije.

Subotičani, meštani Horgoša i drugih pograničnih gradova i naselja s pravom od policije očekuju da deluje preventivno, a ne post festum, kao do sada.

Snimci maskiranih specijalaca okruženih desetinama migranata koji kleče na rubu subotičke šume, koje smo gledali letos, praćeni užirenim saopštenjima o ubijenima i uhapšenima, ne znače ništa, osim nešto malo loše medijske reklame, ukoliko neko, konačno, ne počne migrantsko pitanje da rešava sistemski i iz korena.

Kada bande preuzmu delove državne teritorije, nesmetano se naoružane kreću i obračunavaju na ulicama, potpuno je nevažno švercuju li preko granice kokain ili ljude, zovu li se Pablo Eskobar, Muhamed ili Jovan. Suština problema sa aspekta bezbednosti građana ostaje ista.

Nemoguće je da građani na ulici mogu da saznaju više o taksistima i kriminalcima koji učestvuju u ovom poslu, nego policija. Neko treba da objasni javnosti i zašto je to tako.

Hoćemo li doživeti da nas u šumi zaustavljaju patrole Avganistanaca ili Marikanaca, da nas legitimišu na svojim punktovima i vraćaju?

To je još uvek teško zamisliti, taman onoliko koliko je pre deset godina bilo teško zamisliti pešadijski obračun bandi usred Horgoša.

Zbog čega je to tako i da li zaista pogranični pojas, umesto dragog izletišta, treba da postane kolumbijska džungla kojom suvereno gospodare naroružane bande Avganistanaca i Marokanaca?

Primiču li se to neki od taksista (nekim) carinicima na ovdašnjoj patološkoj skali razumavanja društvenih vrednosti i da li je to primicanje metastaza razumevanja korupcije i kriminala kao prihvatljivog načina etabliranja u društvu? Dobija li simbolička Dolina lopova svoje nove stanare?

Ovde se godinama zna da je tranzit migranata unosan posao. To je na neki način bilo “podnošljivo”, sve dok nisu počeli fizički napadi na same građane i obračuni bandi naoružanih automatskim oružjem.

Čak i kada smo letos brojali mrtve u subotičkoj šumi, a ni juče, niko od nadležnih nije ni pomislio da se obrati javnosti i objasni odakle svim tim Avganistancima i Marokancima automatsko naoružanje i municija, kao i smelost da se, naoružani, kreću ulicama.

Bande to nisu činile jer su bile preterano zabrinute da bi neko mogao da ih zaustavi, razoruža, pohapsi i protera iz zemlje.

Policija bi, konačno, morala da objasni šta tačno namerava da preduzme kako bismo se vratili normalnom životu. U sprotnom, zadržaće imidž nekoga ko žmuri nad problemom, a sumnje da u redovima policije postoje saučesnici umnožavaće se društvom grometrijskom progresijom.

Neko, na koncu, mora da kaže zbog čega nije konkretno odgovoreno na prošlonedeljne zahteve meštana Horgoša koji su tražili aktivno prisustvo policije u selu, kontrolu taksista, uklanjanje divljih kampova u kojima su živele hiljade migranata i garantovanje bezbednosti.

Meštanima Horgoša nije bilo teško da predvide ili predosete da će, kad-tad, na njihovim ulicama eskalirati ono što svi tamo znaju, osim, izgleda, policije.

Ukoliko mi ne verujete i niste u prilici da odete u Horgoš, posetite makar neke od društvenih mreža na kojima se Horgošani oglašavaju, gde su navedene informacije dostojne ozbiljne policijske provere.

Ovde vredi pomenuti još jednu važnu činjenicu.

Sudeći prema izveštajima mađarskih i evropskih medija, značajan broj terorista odgovornih za napade u Madridu, Vircburgu, Parizu i drugim gradovima prošao je svojevremeno upravo subotičkom rutom, preko Horgoša i Kelebije: Abdelhamid Abaud, Abdelmadžid Bušar, Ajub el Kazani i ostali.

Kada naivno kažemo da želimo da budemo svet, ispostavi se da svet, na najneočekivanije načine, u stvari, poseti nas.

Horgoš je preksinoć, u svojoj srazmeri spram grada svetlosti, bio Pariz kakav nam je izgleda namenjen.