Kako je jedan ne baš do kraja običan mitraljez stekao pravo građanstva među srpskim frazama, zbunjujući univerzitetske predavače i slušaoce onih koji preterano pričaju i pritom lupetaju

Branko M. Žujović

Čak i danas u Srbiji je moguće za nekoga ko mnogo brblja čuti da „tuče kao Maksim po diviziji“. Koji li je Maksim tako bezdušno tukao cele divizije, da je ostao upamćen rame uz rame s Jovom Kursulom?

Beogradska Politika pokušala je da zagonetnog Maksima uvrsti među nedopamćene junake naših ratova. Aprila ove godine, prenela je tvrdnju jedne profesorke Univerziteta u Novom Sadu da je pomenuta fraza nastala po nekom čoveku koji je nasumice pucao na vojsku.

Ipak, naš junak, koji je neštedimice tukao po divizijama, zapravo je Amerikanac ili u našem slučaju možda Srbin američko-britanskog porekla.

Reč je o mitraljezu „Maksim“ koji je 1884. godine projektovao britanski pronalazač američkog porekla ser Hajram Stivens Maksim. Reći za nekoga da je Britanac američkog porekla, priznaćete, nije najuobičajenije.

Elem, „Maksim“ iz naše fraze mogao je da ispali impresivnih 600 zrna u minutu. Težio je malo više od 27 kilograma i bio dugačak 107,9 centimetara. Opsluživao ga je samo jedan vojnik, a u borbenim dejstvima četvorica.

Evropske armije rado su prihvatile ovaj mitraljez, za oružje neobičnog, čak elegantnog naziva. Ruska armija koristila ga je u ratu s Japanom početkom 20. veka, a u upotrebi je, uz modifikaciju 1930. godine, ostao sve do kraja Drugog svetskog rata.

Rusi su ga čak montirali na konjske zaprege, takozvane tačanke, preteče današnjih automobila koje viđamo na snimcima s Bliskog istoka, naoružanih brovinzima i drugim „Maksimovim“ rođacima.

Naravno, „Maksim“ je, rame uz rame sa carskom Rusijom (kasnije SSSR-om), Nemačkom, SAD, Velikom Britanijom, Turskom, Italijom i Austrougarskom, koristila i vojska Kraljevine Srbije u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, kada je i stekao pravo građanstva među srpskim frazama.

Neki od vojnika tvrdili su da „Maksim“ ne obezbeđuje preteranu preciznost gađanja, ali je munjevitim ispaljivanjem zrna, ravnim teorijskoj brzini današnjeg „Kalašnjikova“, uspešno desetkovao borbene redove neprijatelja, pa se smatra delimično zaslužnim za stvaranje rovovskog ratovanja.

Ipak, pošto čitate Vodič za život, a ne za rat, predlažemo vam da date sve od sebe kako biste, kao „Maksim“ po diviziji, ali svakako tiho, sve u šesnaest, raspalili u restoranu Maksim, u ulici Rojal u Parizu, uživajući u onome što je ostalo od lepe epohe (Belle Epoque, 1871 – 1914), koja je, negde na svojim rubovima, iznedrila „Maksima“. Istog onog koji se kasnije, umesto da ode u staro gvožđe, pretopio u srpsku frazu. Pa makar se, usred Pariza, napili kao majka i počeli, besni kao ris, da rasterujete Turke na buljuke!

Vodič za život, oktobar 2015.