Žalosno mi je što je toliko starih zgrada srušeno zbog izgradnje stambenih kompleksa velike gustine i znatne spratnosti u samom centru grada, čak i u zaštićenim zonama! Šarm Subotice može da izbledi ako se tako nastavi. Njena šansa da bude jedinstven secesijski grad takođe. Zašto ne izgraditi te stambene zgrade izvan gradskog jezgra?

Branko M. Žujović

Postoje knjige koje muškarac jednostavno nikada ne pročita i to bez ustezanja može da saopšti. Jedna od njih je bestseler “Kako biti Parižanka gde god da si” koji su napisale prijateljice An Berest, Karolin de Megre, Sofi Mas i Odri Duan.

Pišući za “Nedeljnik” o ovoj po svoj prilici zanimljivoj knjizi, Zorica Marković je zabeležila da je biti Parižanka kroz istoriju bilo više od mode i načina života, ali i više od prestiža i privilegija.

“One su bile taj centar u koji se gledalo i kojem su imitiranjem udeljivani najbolji komplimenti. Pariz je gubio taj sjaj pojavom modnih centara, ali je biti Parižanka oduvek bilo mit”, zabeležila je Zorica Marković.

Jedna od čitateljki pomenute knjige negde je primetila da Parižanka, ili barem mrvica Parižanke, postoji u svakoj ženi.

“Onaj isti Lagerfeld rekao je da je taština najzdravija stvar u životu. Možda će joj to biti pokretač da sakrije koliko je potrošila na ono što je namazala na sebe, umesto na hleb…

…One će ponosno nositi svoje mane. Parižanke ne mogu bez svetog trojstva: ljubavi, stila i loših navika. Ona se neće odreći svog karaktera, a još manje svoje slobode”, napisala je Zorica Marković.

Otprilike ovoliko znam o Parižankama u drugim gradovima, plus kompletan intervju koji je Zorica Marković uradila sa autorkama pomenutog bestselera pod intrigantnim naslovom “Parižanke vole seks i politiku”.

Razgovor sa Gvenael de Bizmon (Gwenaelle de Bizemont), Parižankom koja sada živi među nama, u Subotici, teče u medijskoj senci podizanja spomenika kralju Petru I Karađorđeviću koji je studirao na vojnoj akademiji Sen Sir, francuski jezik govorio bolje nego maternji i u Gvenaelinom gradu ima veliku aveniju i impozantan spomenik. Za razliku od kralja Petra, koji je bio asketa, jedan od njegovih prethodnika na srpskom prestolu proćerdao je basnoslovno bogatstvo na dame u jednoj znamenitoj pariskoj crvenoj vetrenjači, ali i oko nje, pucajući čepovima šampanjca na ličnu porodičnu, političku i vojničku nesreću.

Odustajem od bestselera i žrtvujem oba kralja u ovom intervjuu. Opredeljujem se za ideju Željka Malnara koji je tvrdio, parafraziram, da su razlike među gradovima i predelima notorne, a da samo prefinjeni duhovi uočavaju sličnosti.

Gospođu de Bizmon stoga neskromno pitam za sličnosti Pariza i Subotice.

Gvenael de Bizmon: Možda je nepravedno porediti glavni grad sa provincijskim gradom, ali da, sličnosti postoje!

Moram na trenutak da stanem u odbranu provincije. Prizivam za svedoka Žaka Prevera koji je rekao da najlepše stvari u Pariz dolaze iz provincije – Sena na primer.

Gvenael de Bizmon: Kultura kafea i terasa je definitivno zajednička. A osećaj elegancije svakako postoji u oba grada. Tu je i pažljivo postavljeno drveće duž ulica, veličanstvenost nekih starih upravnih zgrada. Treba napomenuti i eleganciju žena i kosmopolitsku prirodu ovdašnjeg stanovništva. Izgleda da su svi sa svih strana sveta!

Kakva su bila Vaša iskustva sa našim vlastima i birokratijom kada ste se doselili u Suboticu?

Gvenael de Bizmon: U stvari, osećala sam se veoma dobrodošlo. Svi administrativni koraci bili su prilično jednostavni. Svi su bili oduševljeni što su nas upoznali. Iskreno, bili smo iznenađeni. Nekako smo zamišljali da će stvari biti komplikovanije. Ljudi su bili veoma zaintrigirani zašto biramo baš Suboticu kao odredište. Možda je to osećaj „malog grada“, ali smatrali smo da je svaki veoma pristupačan.

Naravno, bilo je smešnih situacija, sigurno! Na primer, kada smo shvatili da preduzeće Subotica gas uopšte ne zna kuda se prostire gasovod u našoj ulici, jer su svi nacrti koje su imali bili pogrešni. Morali smo da kopamo rupe po celoj ulici da bismo pronašli cevi. Na kraju su cevi pronađene, a gasna kompanija je tada brzo povezala vodove.

Impresionirala me je policija. Napadnuta sam bila jedne večeri, dok sam šetala sa psom u ponoć oko katedrale. To je moglo da mi se dogodi u bilo kom gradu na svetu. Oklevala sam da incident prijavim, jer mi ništa nije bilo ukradeno i nisam bila povređena. Ali, dva draga ovdašnja prijatelja ohrabrila su me da to ipak učinim, pa smo zajedno otišli u policiju. Policija je bila veoma profesionalna. Ozbiljno je shvatila incident. Nedelju dana kasnije, nakon odličnog policijskog rada, pronašli su napadača.

Kako se odvija Vaš život ovde?

Gvenael de Bizmon: Naš život tokom proteklih godinu i po odvijao se oko dugih renoviranja kuće, a takođe smo mnogo putovali po Evropi. Renoviranje je trajalo duže nego što smo mislili zbog kovida, nedostatka kvalifikovane radne snage i još nekih stvari, ali nam je dalo vremena da zasnujemo prijateljstva i iskažemo interesovanja. Veoma sam zainteresovana za sam grad i njegov urbanizam, pa sam dosta istraživala u vezi sa tim.

Žalosno mi je što je toliko starih zgrada srušeno zbog izgradnje stambenih kompleksa velike gustine i znatne spratnosti u samom centru grada, čak i u zaštićenim zonama! Šarm Subotice može da izbledi ako se tako nastavi. Njena šansa da bude jedinstven secesijski grad takođe. Zašto ne izgraditi te stambene zgrade izvan gradskog jezgra?

Bavila sam se negovanjem i spasavanjem pasa lutalica, to je nešto što mi je pri srcu. Ovde imate fantastične i posvećene ljude koji rade sjajan posao, poput “Subotičkih njuškica”.

Pretpostavljam da se ne bavite samo obnovom svoje kuće, istraživanjem subotičke arhitekture i zbrinjavanjem pasa lutalica. Recite nam nešto više o svom radu – podršci ženskom preduzetništvu, na primer.

Gvenael de Bizmon: Potičem iz porodice preduzetnika i imala sam sedam sopstvenih kompanija u proteklih trideset godina, u raznim zemljama i raznim oblastima, od dekoracije doma do poklona, cveća, pa čak i odeće za plažu! Izašla sam iz svoje najveće kompanije u Dubaiju maja 2020. godine i sada imam samo malu konsultantsku firmu koja pomaže vlasnicama preduzeća da prodaju svoje poslove u Dubaiju. Po pravilu, preduzetnice potcenjuju svoj rad i duge sate koje su uložile radeći, često čak ni sebi ne isplaćuju platu. To je velika greška, jer kada želite da prodate firmu kupac će to uračunati u cenu.

Posvećeni ste, dakle, ženama koje su preduzetnice…

Gvenael de Bizmon: Takođe sam mentor programa “UN Women”. Ovaj entitet Ujedinjenih nacija, osnovan 2011. godine, za cilj ima da bude globalni šampion rodne ravnopravnosti. Cilj je da isporuči programe, politike i standarde kako bi se osiguralo da svaka žena i devojka žive svojim punim potencijalom. Mentorstvo drugih žena u poslu je važan alat za to.

Konkretno, uzimam na 6 meseci, obično ženu preduzetnicu na raskršću svoje preduzetničke karijere. Moja uloga nije da joj govorim šta da radi, već da hodam tim putem pored nje, ohrabrujem je i svojim iskustvom podržavam. To je strukturirani mentorski program, sa izveštajima o napretku i postavljanjem ciljeva koji, nadamo se, gradi samopouzdanje i osnažuje žene koje se odluče za ovakav vid mentorstva. Kako je najveći deo mog preduzetničkog života bio u Dubaiju, usredsređena sam na kandidatkinje iz tog regiona.

Šta ste do sada saznali o ženskom preduzetništvu u našem gradu, pa i u celoj Srbiji?

Gvenael de Bizmon: U Subotici sam srela nekoliko preduzetnica i bila impresionirana. Tim pre što osećam da je ovo, donekle, još uvek patrijarhalno društvo, što znači da je potreban dodatni trud i hrabrost da žene započnu posao. Ne mogu da govorim o ostatku Srbije koju uopšte ne poznajem dobro.

Kako vidite žene u Subotici?

Gvenael de Bizmon: Vidim ovde toliko snažnih žena, visokoobrazovanih, koje preuzimaju odgovornost za svoj život, kao u bilo kom drugom evropskom gradu. I one su vredni radnici. Srela sam žene koje imaju po 3 posla, kao što je rad u fabrici u slobodnoj zoni ili upravljanje tezgom vikendom na pijaci i pritom same podižu svoju decu. Zadivljena sam i osećam se kao da sam lenja pored njih! Takođe, vidim mnogo neiskorišćenih talenata među ovim damama, sa manje mogućnosti nego što imaju žene u Evropskoj uniji u pogledu izbora karijere. I svakako manje podrške kada su ranjive, dok prolaze kroz razvode ili godine.

Postoje li mesta u gradu u kojima volite da provodite vreme?

Gvenael de Bizmon: O da, ima ih nekoliko! Volim kraj oko Sinagoge sa njegovim živopisnim, staromodnim, stilom pijace. Takođe, volim da se motam oko prelepe Gradske kuće.

Jeste li upoznati sa delom Danila Kiša, našeg poznatog pisca, koji je rođen u Subotici, a živeo u Francuskoj? Njegov kompletan opus preveden je na francuski jezik. (Pomišljam i na Spiridona Mitića, ali ga za sada zaobilazim.)

Gvenael de Bizmon: Ne, nisam znala za Danila Kiša, ali me je vaše pitanje podstaklo da informacije o njemu potražim na Guglu! Prilično impresivan um, svakako ću pokušati da nađem njegove knjige u Francuskoj tokom Božića!

Jeste li imali priliku da upoznate lokalnu kulturnu scenu?

Gvenael de Bizmon: Kao što znate, kulturni život bio je ograničen tokom poslednje dve godine zbog kovida. Ali pre toga, kada smo prvi put došli u grad, u leto 2019. godine, naleteli smo na Etno festival i shvatili da u ovom gradu ima toliko festivala! Uprkos kovidu, uživali smo u posetama Gradskom muzeju, nekim umetničkim izložbama, koncertima u centru grada ili Sinagogi, pa čak i prošle nedelje na Festivalu mlade rakije u obližnjem selu.

Subotičke.rs, 30. novembar 2021.