Direktor u Tavankutu novinaru Todoru Đuriću kratko je odbrusio: „Nećemo toliko da se trudimo, kad možemo sve da prodamo i ovde!“.

Branko M. Žujović

U proleće 2004. godine kolega Todor Đurić (1934 – 2009), tada sekretar Društva novinara Vojvodine, ispričao mi je da je legendarni predsednik Italije Alesandro Pertini, kao aperitiv, voleo da pije rakije iz Tavankuta.

Evo Đurićevog dragocenog svedočanstva:

„Sa mojim tadašnjim zamenikom, Miodragom Mišom Vujovićem, urednikom u novosadskom „Dnevniku“ i profesorom italijanskog jezika, bio sam, kao urednik izdavačke delatnosti u jednoj od najvećih izdavačkih kuća u „onoj“ Jugoslaviji, na Sajmu knjiga u Bolonji. Usput smo navratili u Milano, centar evropskog izdavaštva, kod prijatelja i poslovnih saradnika iz izdavačke kuće „Kazeroti“.

Direktor „Kazerotija“ poveo nas je u čuveni restoran „Bebelo“, u koji se tada ulazilo posle dvostruke kontrole, kroz dva staklena koridora. Nenaviknuti na tako nešto, začuđeno smo pitali domaćina: zašto? Odgovorio nam je da smo mi tek drugi Jugosloveni koji tu ulaze, a ranije je od naših dolazio samo Josip Broz Tito.

Zašto samo on?

Maestro Kazeroti nam je odgovorio da je to zato što je Tito bio lični prijatelj sa predsednikom Italije Alesandrom Pertinijem.

I dalje radoznali, razgledali smo holivudski nalickan i u zlato okovan restoran, videvši u jednom uglu dekorisan sto sa šest ili osam stolica, ne sećam se tačno, a iznad njega je bila staklena vitrina sa kristalnim bocama, među kojima su bile četiri boce „Ljutovačke rakije“. Bile su to šljivovica, višnjevača, kajsijevača i, ako se dobro sećam, dunjevača.

Uz probrana žestoka pića i najskuplje viskije, istaknuto mesto u gornjem redu vitrine bilo je rezervisano za pića sa našeg peska, sa severa tvoje Bačke.

Oduševljeni, pitali smo domaćine imaju li „Ljutovačke rakije“ u ponudi. Odmah nam je poslužena kajsijevača.Kazeroti nam je rekao da je upravo kajsijevača iz Tavankuta, uz višnjevaču, omiljeni Pertinijev aperitiv. Pertini je često jeo kačamak sa kajmakom i morskim plodovima, ali to jelo nismo mogli da kušamo jer je pripremano samo za njega.

Ipak, cela ova, priznaćeš zanimljiva priča, samo je uvod za najveće čudo.

Direktor u Tavankutu odbio je da izvozi rakiju u Italiju. Bio sam zgranut!

Razume se, Miša i ja smo odmah po povratku odjurili u Tavankut. Direktor, visok, postariji, sed i lep čovek, primio nas je lepo i ugostio. Saslušao je naš predlog da odvedemo naše novinare u Italiju i da sa vlasnikom „Bebela“ upriličimo konferenciju za italijanske i naše novinare. Trebalo je pored samog restorana da otvorimo prodavnica žestokih pića iz Tavankuta. Sve je bilo dogovoreno, ali…

Na naše veliko iznenađenje, direktor u Tavankutu se samo nasmešio, podigao ruke iznad glave i protegao, rekavši: „Nećemo mi toliko da se trudimo, kad sve možemo da prodamo i ovde. A i ko bi najamio“, da baš taj izraz je upotrebio, „toliko rakije i toliko meda“.

Uz rakiju, plan je bio da Tavankućani konzumnim medom snabdevaju avione na beogradskom aerodromu medom u pakovanjima od po šest i osam grama. Rekao je da bi razgovarao o medu za avion, dva, ali da je 180 aviona, na koliko se dnevno računalo, malo previše.

Zblanuti smo napustili Tavankut.“

Todor Đurić rođen je u Banatskom Brestovcu 1934. godine. Novinarsku karijeru počeo je u jagodinskom „Novom putu“1958. Bio je novinar „Sremskih novina“ iz Sremske Mitrovice i prvi dopisnik Radio televizije Beograd iz Srema. Jedan je od osnivača i glavni i odgovorni urednik Radio Srema iz Rume. U novosadskom „Devniku“ počeo je kao novinar u političkoj rubrici i napredovao do mesta direktora i glavnog i odgovornog urednika revijalnih izdanja.

Nakon penzionisanja nastavio je da radi kao dopisnik „Glasa srpskog“ iz Banjaluke i „Srpskih novosti“ iz Sidneja. Od 2000. do 2005. godine bio je sekretar Društva novinara Vojvodine. Za zasluge za razvoj novinarske organizacije dobio je Zlatnu povelju UNS-a 2001. godine. Dobitnik je Nagrade za životno delo DNV-a 2009. godine.

Subotičke.rs, 16. septembar 2020.