Inače ćemo, sa takozvanim promenama ili bez njih, samo manjim ili većim intenzitetom nastaviti da živimo u hronično predizbornim, paranacionalnim, lukrativnim i partitokratskim vizijama naših života

Branko M. Žujović

Moju opasku iz dva prethodna teksta o privatizaciji ovdašnjeg tržišta javnog prevoza, da nam se privatni gradovi nameću kao dugoročna perspektiva, ne samo stanovanja već i ukupnog življenja, neki od čitalaca doslovno su shvatili. Neće potencijalna nužnost života u privatnim gradovima stići baš odmah, ni ubrzo, ali tako nešto zaista postoji na obzorju budućnosti naše civilizacije.

Moj kolega Vejd Šepard, koji putuje Azijom istražujući nove puteve svile, zapisao je u jednoj od svojih reportaža da se u privatnim gradovima glasa jedino nogama: ukoliko vam se ne dopada život u takvom gradu, za sada, imate izbor da iz njega odete. Sve ostalo je pitanje dobiti korporacije koja privatnim gradom upravlja, a ne prava njegovih stanovnika.

Šepard je to zabeležio prilikom posete jednom od takvih gradova, podignutih u zalivu Danga, na jugu Malezije. Obezbeđenje tog privatnog grada “ljubazno” ga je primoralo da ne snimi ništa. Snimanje grada bilo je zabranjeno, kao da je posredi sovjetska vojna baza, a ne urbano čedo neoliberalne (post)kapitalističke epohe nastale na strahu od potpune ruske kontrole.

Dok nas ne potrpaju u privatne gradove, čije menadžere, uzgred budi rečeno, ne smenjuju zbog toga što su izneverili interes stanovnika već ulagača, ima još dosta vremena tokom kog, u subotičkom slučaju, možemo da preduzmemo nešto kako bismo vrapce vratili pod subotičke strehe, prevoz biciklima na svoje ulice, možda i tramvaj u nekoj od njegovih savremenih formi jednog dana – ko zna, a između nabudženih zgrada prostrli poneki park. Kako bismo očistili jezero i počeli da recikliramo otpad. Kako bismo skrojili koncept stanovanja i življnja po svojoj, a ne isključivo meri kladionica, banaka, građevinskih preduzimača i vlasnika političara, najprofitabilnijih poslova i poslovnih prostora, koji svi zajedno komaduju našoj gradskoj upravi.

Kladionica prkosno postavljena tik do osnovne škole u naselju Prozivka je sinteza onoga na šta pokušavam da ukažem. Ona je snažniji simbol karaktera današnje Subotice od Gradske kuće koja bi da povraća, a ne može.

Ta kladionica trijumfovala je nad decom, roditeljima koji kukavički ćute a sutra će upravo svojoj deci zamerati što se klade i kockaju, Ministarstvom prosvete, gradskom skupštinom i upravom. Pobedila je čak i Svetog Savu i Dositeja Obradovića, ma koliko se lokalni političari krstili pred kamerama, jer su upravo oni u ovom sliučaju kladioničku delatnost načinili prečom od vere i zakona Srbije.

Može li drugačije? Naravno da može.

Pre pet godina, boravio sam nekoliko dana u Rigi. Gradsko jezgro letonske prestonice šarolikošću istorijskog i arhitektonskog nasleđa, donekle, podseća na centar našeg grada, samo što je nešto veće od ovog našeg. Svaka sličnost Rige sa Suboticom, međutim, tu prestaje.

Centar Rige potpuno je drugačije koncipiran, a time i sam grad. Znam da postoji veliki broj sličnih primera, ali meni je ovaj, riški, posebno drag i ilustrativan, jer su vetrovi lepe epohe tamo stizali na sličan način kao kod nas, premda iz različitog pravca.

Gradsko jezgro Rige pretvoreno je u dnevni boravak Rižana i turista, njihovih gostiju. U svemu tome, za razliku od našeg grada, tamo očigledno postoji ne samo komunalni interes, već i šira ekonomska računica koja takođe koristi svima.

Za prvih sedam meseci prošle godine, a to je najsvežiji podatak koji sam uspeo da pronađem, Rigu je sa obližnjom Jurmalom, koja bi, otprilike, bila naš Palić, posetilo oko milion ljudi. Ne govorim o broju noćenja i napominjem da je Riga, veličinom i ustrojenošću, znatno sličnija Subotici nego Beogradu.

Za razliku od Subotice, u Rigi je vidljiva prosvećena ruka lokalne vlasti koja je imala hrabrosti, volje i autentične političke snage da gradsko jezgro prepusti svojim ljudima, malim muzejima, galerijama, kafićima, ugostiteljima, knjižarima, pekarima, antikvarima, umetnicima, muzejima i zanatlijama… Banke i osiguravajuće kuće izmestili su na nešto šire gradsko područje, tamo gde su, otprilike, kod nas “Tokio”, Radijalac ili Prozivka, zadržavajući u gradskom jezgru tek dovoljan broj bankomata od čijih “svečanih otvaranja” nisu pravili montipajtonovski medijski cirkus, kao kod nas.

Kladionicu niogde nisam video, premda ne verujem da su Letonci manje poročni od ukupnog evropskog proseka.

Gradskim jezgrom Rige prostiru se savršeno uređene i održavane fasade i ulice, najčešće šetališta popločana starinskom “kockom” ili kaldrmom, a gradski prevoz organizovan je uokolo tako da uspešno konkuriše neekonimičnom prevozu privatnim automobilima.

Ono što je novo, podignuto je pažljivo i u besprekornom skladu sa okruženjem, kao što je kod nas, osemdesetih godina, na Korzu podignuta “Beograđanka”.

Letonci su veoma ponosni na svoje, istini za volju, vrlo skromne prirodne lepote i bogatstva. Ukras na stolu u restoranu obavezno je saksija sa šumskim jagodama. Uz skoro svako jelo dobijete pomalo šumskih jagoda i poneku kupinu. Svi posle piju gusti lokalni liker crne boje nezaboravnog ukusa (riški balsam). Privatizacija ih nije udaljila od lokalnih pića. U tamošnim restoranima dominiraju lokalna i nacionalna jela. Pice i girosi su ravnopravni, ali ne vladaju stomacima riških žderonja.

Parkovi sa malim jezerima nisu retkost, već učestalo pravilo.

Zbog čega centar našeg grada, kojim danas dominira filosofija parkinga kao što u njegovu mladost prodire filosofija nasilja i klađenja, ne bi ponovo mogao da postane osmišljena funkcionalna oaza koja se isplati svima? Zbog čega to ne bi mogla da budu makar samo šetališta u centru Subotice?

Naš grad je nekada razmatrao ideje o oživljavanju svojih vodotokova, a danas se češće pita hoće li Vest hem „dobiti“ Totenhem iz dva u jedan.

Za sada, odgovor na to pitanje je jednostavan: oni koji odlučuju o gradu istaknuta mesta rukovođenja ne postavljaju vizionare, već ljude bez profesionalnih biografija koji slušaju koga treba. Vizija naših oktroisanih gradskih otaca je predizborna, paranacionalna, partitokratska i lukrativna, a ne humanistička, komunalna i urbana.

Građani, sa druge strane, sve više osećaju da čitav politički sistem škripi, a ne samo njegovi polovi ili izdvojeni delovi i da rešenje decenijama gomilanih problema, navika i praksi nije u pukoj smeni vlasti. Oni, makar nagonski, sada očekuju da se u oblasti politike pojave konkretne ličnosti sa profesionalnim biografijama, umesto onih koji hleb i uz hleb stiču prelazeći na talasima dnevne politike iz stranke u stranku.

Ovo važi za takozvanu opoziciju, koliko i za takozvanu vlast koju zbog preuzete odgovornosti kritikujemo najčešće.

Da bismo grad vratili Subotičanima makar desetim delom u odnosu na ono što sam video u Rigi, politika, za početak, mora da počne da počiva na stvarnim profesionalnim biografijama svojih protagonista. Političari bi građanima trebalo da ponude nešto konkretno u zalog, pre nego što budu izabrani.

U suprotnom ćemo, i sa takozvanim promenama i bez njih, svejedno, većim ili manjim intenzitetom, samo nastaviti da živimo u hronično predizbornim, paranacionalnim, lukrativnim i partitokratskim verzijama naših života koji su sve samo ne naše vizije. Poput postepeno skuvanih žaba, osetićemo u jednom trenutku da je vreme da glasamo svojim nogama.