Bilo bi sjajno kada bismo u gradu makar počeli da razgovaramo o drugačijim pristupima lokalnoj politici

Branko M. Žujović

Ukoliko progutamo gorku, ali lekovitu pilulu da su takozvana vlast i takozvana opozicija polovi istog kalibrisanog političkog sistema, koji mogu formalno da se smenjuju na institucionalnim pozicijama onda kada im je to dopušteno, ali ne mogu da menjaju svoju partitokratsku prirodu, koja je, zapravo, naš problem, postavlja se pitanje: šta učiniti duž ponuđene političke ose Kurta – Murta – Kurta?

Treba li i dalje da sledimo partiks, nametnutu društvenu stvarnost zasnovanu na ciljanom raspirivanju vrlo snažnih “političkih” emocija, notornoj korupciji, primitivnoj kontroli i podeli medija, globalnim stereotipima, rešavanju privatne materijalne egzistencije stranačkim angažovanjem, doslovnom nepostojanju političkih programa i stalnim prelascima istih aktera iz partije u partiju?

Navedeno se, više ili manje, odnosi i na takozvanu vlast i na takozvanu opoziciju.

Treba li nešto da preduzmemo, kako bismo gradsku politiku vratili u svoja naselja?

Bilo bi sjajno ukoliko bismo u našem gradu, za početak, makar počeli da razgovaramo o drugačijim pristupima lokalnoj politici, ali i očekivanjima od nje.

Ideja o promenama ovde je, a Subotica nije nikakav izuzetak, zabetonirana ličnim nezadovoljstvom kao osnovnim alatom promena.

Evo najbanalnijeg od svih banalnih primera o kojima sam ovde pisao, prikazujući tu vrstu oranja mora.

Željni savremenih, dakle evropskih i svetskih rešenja, neki od Suboitčana su, pre samo koju nedelju, naširoko protestovali po društvenim mrežama zbog cik-cak iscrtane bele linije koja označava biciklističku stazu kod novog podvožnjaka.

Inercijom dubokog ličnog nezadovoljstva, a ne argumenata, optuživali su prilično strasno takozvanu vlast, zbog njene navodne nesposobnosti da “kako treba” iscrta “običnu” liniju duž biciklističke staze, iako je upravo cik-cak linija, u takozvanom razvijenom svetu kom se tobože stremi, najnovije rešenje koje doprinosi bezbednosti samih biciklista.

O sijaset sličnih primera građanske nezrelosti, na koje ne bih sada da podsećam, pisao sam u nekoliko prethodnih tekstova.

Kao što imamo objektivno loše protagoniste lokalne vlasti na sceni, treba da budemo svesni da imamo i ne baš najzrelije gradsko javno mnjenje. Ono više veruje ličnom nezadovoljstvu i rukovodi se inercijom uspostavljenih podela, nego činjenicama koje po pravilu ne proverava i prema njima se određuje unapred.

Pomenuta cik-cak linija bila je automatski “loše” rešenje samo zato što ju je iscrtala takozvana vlast. Suprotnih primera takođe ima na pretek i o njima sam opširno pisao, kao što sam neke od njih stoički otrpeo.

Zbog toga neko u subotičkom slučaju treba da ukaže na zamku duboko ukorenjenih gradskih podela. Upravo podele, a subotičke su naročito duboke i složene, održavaju lokalni partiks u njegovom parazitskom životu.

Partiks u subotičkom slučaju ne da računa na podele među građanima koje ih opredeljuju automatski, on se doslovno hrani, najpre podelom na takozvane došljake i takozvane starosedeoce, a potom daljim etničkim, partijskim i ostalim podelama, uključujući za lokalnu sredinu potpuno besmislene podele po geopolitičkim šavovima.

U lokalnoj subotičkoj politici zbog toga je potreban svež vetar. Neko ko će krajnje realistično, bez imalo patetike svojstvene onima koji o različitostima govore iz poze, pobožno, na nivou političkog fetiša, saopštiti da smo odavno u opasnoj oseci kvalitetnih kadrova i da budućnost grada, ukoliko je još uvek ima, treba da pređe u ruke najboljih, bez obzira na zajednicu iz koje potiču, kako bismo izašli iz civilizacijskog ofsajda i počeli da dajemo golove.

Ovaj koncept podjednako isključuje one koji raspiruju etničke strasti sa pozicija sadašnje vlasti i one koji, inače sasvim malograđanski, ističu kao superiorne svoje proklamovane građanske vrednosti kojih se sami vrlo često ne pridržavaju.

Alternative primitivno postavljenom partiksu i te kako postoje.

Goran Nikolić nas je na RTS-u, ne mislim na televizijski program, nedavno podsetio na evopski pokret “Degrowth”.

Uzgred, ukoliko je nekome potreban PDF knjige “Less is More” Džejsona Hikela, koju predstavljaju kao vjeruju ovog političkog pokreta, rado ću mu je proslediti posredstvom elektronske pošte (svoju E-adresu ostavite u komentarima ispod teksta).

Ne radi se ovde o mojoj političkoj podršci evropskom pokretu “Degrowth”, koji tvrdi da je postojeći ekonomski rast ekološki neodrživ, sa čim se načelno slažem, već o potrebi da širinom političkog pogleda konačno istupimo iz partiksa koji nam, kao rog za sveću, uvaljuje različite fantastične priče među kojima se izdvajaju one o svetim investicijama i svetim investitorima koji ne samo da postaju važniji od naših ulica, prirodnog okruženja i kulture, već i od nas samih.

Šta to u praksi znači?

U američkom slučaju, polemika da li je za SAD kao naciju dobro ono što je dobro za “Dženeral motors”, odnosno da li je za “Dženeral motors” dobro ono što je dobro za SAD, vodi se do dana dašanjeg, otkako ju je 1953. godine, kao temu američkom društvu, nehotice nametnuo Čarls E. Vilson.

Kineski slučaj je noviji i ilustrativniji.

Pre nekoliko godina, napravio sam za NIN intervju sa Dankanom Klarkom, prijetaljem i biografom Džeka Maa, vlasnika kompanije “Alibaba”.

Džek Ma, međutim, već nekoliko godina nije na čelu kompanije koju je, kada sam sa Klarkom razgovarao, bio uzdigao do globalnih razmera, ali za koju je, očigledno, na vrhuncu svoje poslovne karijere pomislio da je dosegla ili čak prevazišla nivo nacionalnog interesa.

Džek danas putuje svetom i proučava savremenu poljoprivredu. Pokazalo se da njegova kompanija ipak nije važnija od društva iz kog je ponikla.

Ovi belosvetski primeri u našem slučaju opominju da gradska zajednica političkoj klasi, konačno, mora da ispostavi zahteve zasnovane na svojim interesima, umesto što političkoj klasi, na svoju štetu, poklanja legitimitet i zakonitost za nešto sasvim drugo.

Bojim se da je pred nama ostvarenje odavno najavljenog stranog ulaganja koje će još jednom pokazati koliko je neophodno da Subotičani pronađu način da se izbore da investitori slede interese grada, a ne grad nužno njihove interese.