Nihilističko uverenje da “ništa nema smisla” i da “ništa ne možemo da promenimo” samo je dobar izgovor za nečinjenje, ili čak nesvesno odricanje od vlastite odgovоrnosti

Branko M. Žujović

Prošla je godina otkako sam otkrio i javnost obavestio da je ovdašnje javno preduzeće od nepoznatog prodavca, preko posrednika, kupilo uređaj zvani „starter“ po višestruko uvećanoj ceni.

Afera je potom poprimila nacionalne razmere.

Jedna od televizija došla je do verodostojnog snimka, na kom se čuje kako mi direktor tog javnog preduzeća kaže da će mi se „revanširati“ ukoliko od priče odustanem.

Dokumentacija do koje sam došao pokazala je da je pomenuta javna nabavka bila klasična kriminalna radnja. Pokazalo se tada još dosta toga, ali je epilog afere, ipak, bio donekle zadovoljavajući.

Zbog snažne reakcije javnosti, direktor javnog preduzeća vratio je „starter“ posredniku, ovaj misterioznom prodavcu, a novac je vraćen na račun našeg javnog preduzeća.

Osoba zadužena za nabavke u javnom preduzeću emigrirala je u inostranstvo.

Gradonačelnik Stevan Bakić priredio je pravi mali teatar, tragikomediju od konferencije za medije, pokušavajući na najvulgarniji način da opere direktora javnog preduzeća. Upregnuti mediji horski su, bez provere činjenica i osnovnog zanimanja za stvarnost, objavljivali da je „starter“, tobože, bio doniran, što je zvanično demantovano.

Samu aferu pokušavali su, potom, da predstave kao plod moje prljave političke mašte.

Ono što je ostalo od beogradske „Politike“ aferu „Starter“ pokušalo je da preusmeri od mene ka jednoj od ovdašnjih opozicionih stranaka, kako bi sama afera poprimila miris, boju i ukus političkog obračuna.

„Politika“ je čak bila prenela da je ova afera „spakovana“ direktoru, jer je ovaj, čuj to, u preduzeću konačno zaveo red. Činjenice u vezi sa aferom „Politiku“ uopšte nisu zanimale, a dokumentacija još manje.

Sva ta dnevnopolitičko-medijska „sila“, iako na prvi pogled deluje impozantno, ipak nije mogla neistinu da prekuje u istinu, čak ni u opsenu.

Zahvaljujući jednom blogu i jednom jedinom sajtu, za nesporne činjenice afere „Starter“ saznala je cela zemlja.

Danas, nakon godinu dana, gradonačelnikova medijska posluga, članovi gradskog veća i gradske uprave, koji su, ćuteći kao zaliveni, držali lopovske lestve gradonačelniku na inkvizitorskoj konferenciji za medije, prave se da ničega nije bilo i da ih se novac Subotičana uopšte ne tiče.

Meni je to sasvim razumljivo. Oni reaguju na komandu, a unutrašnji alarmi su im odavno pogašeni.

Nekome, međutim, savest nije bila amputirana.

Godišnjice afere „Starter“ podsećam se zbog toga što je ona odnela život hrabrog i istinoljubivog Ante Ivića, radnika obezbeđenja, što naš grad ne bi trebalo da zaboravi.

Zahvaljujući Anti Iviću, došao sam do slika „Startera“ na osnovu kojih sam potom mogao da proverim i utvrdim sve ostale činjenice.

Afera je plastično prikazala mehanizam guljenja kože sa leđa Subotice.

Na neki način, ona je, makar nakratko, mobilisala subotičku javnost. Pokazala je da javnost i te kako može da primora korumpiranu političku klasu da ustukne, čak i da izdejstvuje nadoknadu osnovne štete.

Iako su me mnogi sugrađani pitali zašto nisam podneo krivične prijave zbog ove afere, moram da ih razočaram. Ne mislim da je podnošenje krivičnih prijava u etičkom kodu novinara.

Novinar je tu da uradi svoj, a ne tuđi posao do kraja.

Pritom, novinar u svoje ruke ne sme da uzima pravdu. Taj film smo ovde odgledali u puno tragičnih nastavaka.

Ali, novinar ne sme ni da ćuti.

Za Suboticu je poražavajuća istina da danas u profesionalnom smislu skoro da nema odgovorne medije.

Istraživanja društvene stvarnosti pokazuju da je broj profesionalno snažnih medija u lokalnim sredinama obrnuto proporcionalan stopi korupcije.

Pretpostavimo da su policija i tužilaštvo zauzeti mnogo važnijim istragama u oblasti korupcije za koje ćemo tek saznati u atomskim eksplozijama prava i pravde, pa da nisu imali vremena da se pozabave sitnom aferom “Starter”, odnosno da pročitaju tekstove i vide dokumentaciju koju sam objavio.

Pretpostavimo i da je osoba zadužena za javne nabavke otišla na putovanje radi obrazovanja.

Ono što ne treba da pretpostavimo, jeste naša uloga u svemu tome.

“Tresla se gora, rodio se miš”, jedan je od najčešćih komentara javnosti, kada državni organi ne preduzmu ništa nakon objave nekog teksta.

Nihilističko uverenje da “ništa nema smisla” i da “ništa ne možemo da promenimo” samo je dobar izgovor za nečinjenje, ili čak nesvesno odricanje od vlastite odgovornosti.

U prošlom tekstu pisao sam o tome da je fokus na lično nezadovoljstvo vrlo loš alat promena o kojima se ovde neprekidno govori, a da pritom malo ko zna šta promene u stvari znače i obuhvataju.

Fokus na lično nezadovoljstvo usmerava nas ka mehaničkoj promeni vlasti u okviru istog sistema, što je u stvari beskrajna spirala propasti.

Da vidimo kako celokupna politička klasa funkcioniše kada građani načine korak dalje od vlastitog nezadovoljstva i pronađu način da saopšte šta tačno od nje očekuju, umesto što dozvoljavaju da budu oruđe na prvi pogled suprotstavljenih političkih polova onoga što Slobodan Vladušić naziva Megalopolisom.

U prošlom tekstu pisao sam o tome da ni jedna politička opcija u gradu nema kvalitetne kadrove i program delovanja, odnosno da se i jedni i drugi samo trude da rasplamsaju političke ili etničke emocije, ne nudeći nikakva rešenja.

Nije ključno pitanje zašto neko nije u zatvoru, već šta u ovom slučaju tražimo od celokupne političke klase, dakle i od vlasti i od opozicije, kako bi Subotičani dobili efikasan, održiv i moderan sistem gradskog prevoza.

Pitanje lične odgovornosti neće se u tom slučaju izmaći, ni zaboraviti tako lako.