Jesu li nam tiraži, gledanost i klikovi važniji ne samo od potrage za devojčicom, već i od rođene dece?

Branko M. Žujović

Uticaj neprofesionalnog izveštavanja na psihu mališana ozbiljna je društvena tema povodom koje bi novinarska i medijska udruženja trebalo da preduzmu nešto.

Udruženja, razume se, ne mogu da cenzurišu tabloide. Ne mogu ni da ih primoraju da tempo objavljivanja osetljivih infomracija podrede tempu policijske istrage, kao što je bilo slučaju ubijene devojčice Danke Ilić, ali i u mnogim drugim prethodnim tragičnim slučajevima.

Udruženja mogu da preduzmu akciju upozoravanja javnosti da je vašarsko nagađanje o sudbini nestale dece u medijima ne samo nedozvoljeno prema slovu Kodeksa novinara Srbije, već i veoma opasno po psihu naših najmlađih.

Saznao sam ove nedelje, sasvim spontano, za devojčicu koja, zbog straha od otmice, spava sa roditeljima i ima košmare u kojima sanja Danku Ilić za koju je bila čula da je oteta. Druga još uvek proverava jesu li vrata doma u kom živi zaključana, jer su joj drugari rekli da je devojčica, za kojom se tragalo, bila prodata.

Ovo su samo dva primera iz mog relativno bliskog okruženja, što vrlo izvesno ukazuje da sličnih slučajeva dečje patnje, nastale zbog neprofesionalnohg izveštavanja o nestanku i smrti devojčice Danke Ilić, ima znatno više.
Jesu li nam tiraži, gledanost i klikovi zaista postali važniji ne samo od nestale i ubijene dece, već i od najrođenenijih?

Pitanje je nažalost retoričko. Svi znamo da jesu, ili se barem većina među nama ponaša kao da jeste. To znači da je sama javnost sve gladnija senzacija i da, posledično, postaje nemi saučesnik u trijumfu klikabilnosti, dakle zarade, nad samim interesom javnosti.

Naša javnost je teško obolela od neke vrste štokholmskog sindroma spram nesavesnih medija koji su, sa svih strana političkog spektra, okupirali javni prostor.

Ovom prilikom neću navoditi svima dobro poznate primere širenja neproverenih informacija, ovoga puta u slučaju ubijene devojčice Danke Ilić. Bio bi to čist pleonazam.

Toliko smo izbombardovani besmislenim izjavama, neproverenim informacijama i bombastičnim izjavama, da teško da među nama postoji neko ko nije pročitao ili čuo da je devojčica Danka Ilić “prodata” i kako je prstom, bez ijednog dokaza, upirano u potpuno nepoznate ljude, a naročito devojčicine roditelje, posebno majku koja je u javnosti otvoreno sumnjičena samo na osnovu glasina i nepotpunih informacija.

Da li je iko pomislio kroz kakav pakao su prolazili ljudi kada su, olako i bez zrna dokaza, javno bli označavani kao otmičari deteta? I kako je bilo policajcima na terenu, koji su očigledno mukotrpno radili, da bi im objave neproverenih informacija ugrožavale istragu?

Olaka objava “zaključaka” o istrazi, dok istraga još uvek traje, pritom bez ijednog dokaza, javnost pogađa na više načina, od kojih je samo jedan, pritom verovatno najrazorniji, ovaj koji pominjem: uticaj na dečju psihu.

Novinarska i medijska udruženja treba da reaguju ovim povodom i preduzmu zajedničku akciju na planu podizanja svesti u javnosti o ovom važnom pitanju. Znam da tabloidi neće doživeti katarzu posle toga, ali je naša dužnost da makar simbolično damo znak bilo kakvog života društva na ovu temu.