Evo zbog čega verujem da rezultati proteklih izbora uopšte nisu bili istorijski uspeh, već da pre ukazuju na tiho širenje političke apatije u gradu

Branko M. Žujović

Kada gradonačelnik Stevan Bakić izjavi da je koalicija okupljena oko njegove sadašnje stranke ostvarila istorijski rezultat na nedavno održanim loalnim izborima, on nam, u suštini, poručuje isto ono što je saopštio na promociji “novonabavljenog” autobusa Subotica-transa, upriličenoj 28. decembra 2021. godine.

Pridev “novonabavljeni” upotrebljen je tada kao eufemizam, zgodan da u javnom diskursu grada zamaskira ne baš do kraja prećutanu, ali potpuno ignorisanu činjenicu da se radilo o polovnom, a ne novom autobusu.

Bila je to, ukoliko se sećate, predstava sa medijskim pevanjem i pucanjem po svim šavovima objektivnog izveštavanja, prava novinarska oda otpevana “floti” Subotica-transa i njenim političkim admiralima.

Ta epizoda sa “novonabavljenim” autobusom simbolički je, u stvari, označila konačno razvođe onoga što je Bakić na početku svog prošlog mandata obećavao i onoga što je na kraju ispunjeno.

Lako je bilo primetiti da gradonačelnik, uoči proteklih lokalnih izbora, uopšte nije pominjao Subotica-trans.

Nije osetio ni zrnce potrebe da Subotičanima objasni zbog čega je, najpre, prvih godina svog mandata, obećavao da će vozni park ovog javnog prevoznika biti u potpunosti obnovljen, a situacija u preduzeću dovedena u red, što se nikada nije dogodilo, da bi grad, potom, pribegao najavi uvođenja privatnog partnera u sistem svog posrnulog gradskog prevoza.

Naprotiv, umesto da ispuni svoje obećanje, gradonačelnik je lane generisao aferu “Starter”, kao njen neposredni saučesnik, a njegov najbliži saradnik, pai saradnik u toj aferi, Dejan Ljubisavljević, direktor pomenutog preduzeća, izjavio je početkom ove godine da je javno-privatno partnerstvo jedini spas za Subotica-trans.

Imajući sve ovo u vidu, jasno je šta je bio Bakićev motiv da temu politike gradskog prevoza, koja je, to se valjda podrazumeva, jedna od najvažnijih lokalnih tema, uoči izbora izbegava kao kugu.

To se donekle može objasniti činjenicom da je sam Bakić, svojevremeno, dva-tri puta bio “novonabavljeni” član partija koje bi slučajno baš tada osvajale vlast.

Ali, vratimo se samim izborima.

Zbog čega smatram da je “istorijski uspeh” Bakićeve opcije pandan pridevu “novonabavljeni” polovnjak?

Razlog se nalazi u prostoj matematičkoj računici, baš kao što je pitanje “novonabavljenog” polovnjaka bilo pitanje neposrednog uvida u pravo, a ne prikazano stanje stvari.

Lokalna politička opcija koju personifikuje Bakić osvojila je ove godine, u zbiru, oko šest hiljada glasova manje, nego na lokalnim izborima 2020. godine.

Pad zbirnog broja glasača, ova lokalna politička opcija zabeležila je i u odnosu na republičke izbore u Subotici koji ipak nisu glavno merilo podrške lokalnim politikama.

Na lokalnim izborima održanim 2020. godine, politička opcija koju danas zastupa Bakić u ukupnom zbiru je osvojila oko 31.000 glasova. Računam tu glasove SPS-a i radikala koji su se ove godine našli na Bakićevoj listi, kao i glasove Bunjevaca i “Rusa” koji je tradicionalno podržavaju, a čije organizacije ove godine na lokalnim izborima nisu bile vidljive.

Ove godine, Bakićeva lista je sa socijalistima, radikalima i glasovima Bunjevaca i „Rusa“, na koje je svakako računala, osvojila oko 25.000 glasova.

Sve da ovom broju pridodamo i glasače Tomislava Žigmanova, kojih je bilo oko 2.000, ispalo bi da je vladajuća lokalna politička opcija dobila oko 4.000 glasova manje, što je i dalje značajan pad.

Ukoliko uzmemo u obzir da je lista koju je predvodila LSV, zajedno sa DSHV-om, 2020. godine dobila oko 3.000 glasova, ni takozvana opozicija, formalno okupljena oko Nele Tonković i Demokratske stranke, sa nešto preko 7.000 glasova nema čemu da se nada, naročito ako imamo u vidu da je opozicija na republičjim izborima lane u gradu dobila skoro dvostruko veći broj glasova.

Izborni sunovrat Saveza vojvođanskih Mađara sa oko 17.000 na izborima 2020. na oko 13.700 glasova na proteklim izborima da ne pominjem.

Ovi brojevi, kao i smanjena izlaznost širom zemlje, pokazuju da su Subotičani zajedno sa ostalima pokazali jasne znakove političkog zamora i zasićenosti lokalnom političkom ponudom.

Kada sam objavio da ni takozvana vlast ni takozvana opozicija nemaju programe, Nela Tonković je ekspresno ponudila patrljak od programsklih principa u tri tačke, a Bakićeva politička opcija sačinila je i objavila svoj liciderski spisak pompeznih obećanja.

Jedno od najznačajnijih Bakićevih obećanja je repriza obećanja datog nekoliko godina: da će zgrada subotiče bolnice biti rekonstruisana.

Ne treba biti zlurad, pa odmah primetiti da se pomenuta rekonstrukcija, uprkos obećanjima, nikada nije dogodila. Pandemija koronavirusa poremetila je finansiranje javnih projekata, pa verovatno i rekonstrukciju bolničke zgrade.

Stvar je u nečemu drugom.

Kao što je za takozvanu opoziciju na ovim izborima ključno pitanje bilo ko njome u stvari upravlja iz pozadine, tako je za najavljenu rekonstrukciju zgrade bolnice ključno pitanje da li je cilj da imamo u građevinskom smislu skockanu zgradu ili bi trebalo da, uz rekonstrukciju, konačno dobijemo i pristojnu bolnicu u smislu pristojnosti i kvaliteta medicinske usluge.

Slatkorečiti o građevinskoj obnovi zgrade bolnice, a ne govoriti o stvarnom stanju u kom se ta ustanova nalazi, uključujući tu i kadrovsko stanje, isto je što za polovni autobus govoriti da je “novonabavljeni”, a za protekle lokalne izbore, na kom ste zabeležili pad podrške, da su “istorijski uspeh”.

Politička apatija Subotičana može i treba da se izleči promenama koje bi trebalo da započnu u samim političkim organizacijama, da bi potom bile transponovane kao konkretne promene u korist čitavog grada.

Nisam optimista da će se tako nešto dogoditi u skorije vreme, ali mi na pamet ne pada da poigravanje sa nama prihvatim kao društvenu normalnost.