O trijumfu Subotice na jednoj od najčuvenijih svetskih trka, za koji niko ne zna i još koječemu

Branko M. Žujović

Početkom devedesetih godina, evropska, a naročito britanska štampa, pasionirano je izveštavala o Subotici.

Nije se radilo o razbijanju Jugoslavije, izbeglicama iz istočne Bosne prispelim u naš grad i na Palić, ni o odlasku ovdašnjih rezervista u Baranju.

Stvar je bila vrlo prosta, čak prozaična.

Pastuv u vlasništvu Olivijea Lekerfa, koji je, ko zna zbog čega, nazvan Subotica, imao je tada zapaženu ulogu na britanskim i evropskim derbijima.

Ovo šampionsko grlo uzgojio je čuveni Pol de Musak iz Normandije.

Oktobra 1992. godine, Subotica je trijumfovao na čuvenom „Prix de l‘Arc de Triomphe“, jednoj od najčuvenijih svetskih trka koja se u Parizu održava više od jednog veka.

Pošto moja supruga smatra da sam neprikosnoveni kralj beskorisnih informacija, pomenuću, njoj u inat, da je Suboticu tom prilikom jahao džokej Tijeri Žarne i da je imenjak našeg grada svom vlasniku doneo zaradu od 513.875 funti, što je, otprilike, trećina ukupne sume koju je Lekerf zaradio od Subotice.

Ukoliko sve bude u redu, do kraja godine trebalo bi da završim feljton o Subotici u stranoj štampi, ne samo ovoj, četvoronožnoj, već o našem gradu.

Nisam se umorio od potrage za nestalim lavićima, niti ću odustati od praćenja dešavanja u Subotica-transu.

Ukoliko neko ponovo bude operisao bolestan, ili neki političar ponovo munjevito izgradi čitav turistički centar u inostranstvu, rado ću ponovo objaviti sve informacije od javnog značaja do kojih dođem, kao i do sada.

Ukratko, neću odustati od svog uobičajenog posla u gradu, ali bih voleo da pišem i o drugim lokalnim temama za koje uglavnom ne znamo.

Na primer, o filmskoj kompaniji „Subotica“ iz Dablina koja je od 1998. godine, kada je osnovana, do danas snimila desetine filmova i serija.

Moja supruga je pre trinaest godina razgovarla sa Aoife O‘ Salivanom i Tristanom Orpen Linčom, producentima ove zanimljive filmske kuće.

U filmovima te irske “Subotice” igrala su imena poput Kolina Farela i drugih značajnih glumaca.

Pomenuta kompanija prvi film snimila je odmah po osnivanju, 1998. godine. Naslov filma trebalo je da bude „Noćni voz za Suboticu“, ali je naziv našeg grada iz naslova filma prekomandovan u naziv čitave kompanije.

Naslov filma skraćen je na „Noćni voz“. Režija je bila poverena Džonu Linču, sa ser Džonom Vinsentom Hartom i Brendom Bletin.

Scenario je nastao po romanu “Voz za Stambol” („Stamboul Train“) Grahama Grina, čuvenog engleskog pisca i novinara.

Pomenuti roman prvi put je objavljen 1932. godine i do danas je doživeo više izdanja. Radnja Grinovog romana obuhvata zanimljivo putovanje grupe ljudi od Ostenda za Konstantinopolj, odnosno Istanbul, preko našeg grada.

Tu su trgovci ribizlom, sumnje, ljubavne afere, komunisti koji u Beogradu žele da podignu revoluciju, tada nadolazeći anisemitizam u Evropi i – naš grad.

Ko bi odoleo svemu ovome?

Ili, kada u staroj britanskoj štampi pročitate vest agencije „Rojter“ iz 1931. godine, da u Subotici živi čak hljadu nevenčanih parova i da je policija nevenčanim parovima dala rok od tri meseca da se venčaju ili prestanu da žive zajedno?

Postoji čitava jedna subotička poetika koja, poput Snežane, počiva u stranoj štampi. Oko nje je cveće kurioziteta koji se odnose na naš grad, a koje svakako treba prevesti, razjasniti i zabeležiti.

Na primer, zbog čega čuveni odgajivač u Normandiji buduće šampionsko grlo nazove: Subotica? Kako se dogodilo da irske filmadžije svoju kompaniju nazovu isto tako?

Ili, da li je u Subotica 1931, makar po slobodnoj ljubavi, zaista pomalo bila beli svet?

Ovo je vreme patuljaka, bitno drugačijih od onih iz bajke o Snežani, kojima je sve nabrojano strano, nekako bez veze i ikakvog značaja, a neće biti da je to baš tako.

Za dobrim gradom prašina se diže.