Neka politička funkcija u 2025. godini, podjednako za vlast i opoziciju, prestane da bude učestala društvena dijagnoza

Branko M. Žujović

Kada portal „Autonomija“, koji se zalaže – recimo to politički korektno – za značajno distanciranje Vojvodine od ostatka Srbije, navede da je u našoj zemlji zaista u toku obojena revolucija i da to ne treba kriti, pitajući, pritom, da li se obojene revolucije javljaju u društvima u kojima su mediji „slobodni“ i u kojima se održavaju „slobodni izbori“, on sa namerom ili iz pukog neznanja svojim političkim neistomišljenicima nabacuje volej sa ivice nebranjenog političkog peterca.

Nije, naime, ključno pitanje u „kakvim“ društvima Zapad priprema, organizuje i izvodi obojene revolucije, već gde to i zbog čega čini.

I te kako postoje zemlje sa vidljivim manjkom „slobode medija“ i „demokratije“, poput Ujedinjenih Arapskih Emirata ili Saudijske Arabije gde ni odsecanje udova po trgovima i javno kamenovanje, naročito žena, nikada nije bilo dovoljan povod za jednu dobru obojenu revoluciju.

Ukoliko SAD pitate za njihovu raskošnu saradnju sa autokratijama unutar Ujedinjenih Arapskih Emirata, odgovorile bi vam da su one tamo „samo“ usredsređene na određene „ekonomske slobode“, iako tamošnji politički sistem uopšte nije utemeljen na demokratskim pravima.

Za razliku od Ujedinjenih Arapskih Emirata, Zapad je u Rumuniji izdejstvovao poništavanje regularnih izbora, samo zbog toga što rezultati tih izbora nisu bili u skladu sa nametnutim geopolitičkim ciljevima.

Cinično, zar ne?

Ili, razmotrimo primer Filipina.

To je ostrvska država sa ozbiljnim deficitom demokratije prema zapadnim standardima, ali poseduje zgodnu geografsku poziciju i neophodnu količinu upotrebne vrednosti kada je posredi američki politički i vojni pritisak na NR Kinu, pa se na Filipinima, umesto obojene revolucije, kako bi čovek pomislio dok čita „Autonomiju“, zapravo izvode radovi na novim američkim vojnim bazama.

Ovakvih primera ima mnogo, idući iz današnjice unazad kroz istoriju.

Razlog izvođenja obojenih revolucija i ostalih formi prevrata koje su im prethodile, uvek je geopolitički i neokolonijalni, a ne emancipatorski.

Peti oktobar je jedno od najboljih svedočanstava za ovu tvrdnju: korupcija nije suzbijena već se raširila, prema podacima Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara iz zemlje je od 2000. do 2011. godine isisana 51 milijarda dolara, u igru je uvedena nova klasa bogataša koji nikada nisu završili u zatvoru, a Kosovo i Metohija nisu postali „demokratsko“ pitanje, kako je najavljivano.

Emancipacija ili demokratizacija je glazura, neka vrsta šargarepe za kojom unutrašnja pobuna treba da pođe, a ne njena suština ili cilj.

To je aksiom koji studenti, oni koji blokiraju fakultete i oni koji to ne čine, nikada ne treba da prenebregnu u svojim ne samo političkim, već i akademskim promišljanjima.

Bila bi potpuna šteta i verovatno konačna propast, ukoliko bi današnji mladi ljudi, nezadovoljni zbog korupcije, postali korisni idioti bivših protagonista korupcije koji merkaju priliku da se preko studentske političke nevinosti vrate na vlast.

Da to nije nemoguće, vidi se po stranačkim i radikalnim NVO predatorima koji iz senke, jer drugačije ne mogu zbog nedostatka podrške među građanima, žicaju priliku da puste pipke i počnu da sisaju političku podršku, preusmeravajući je ka idealima sa stranica „Autonomije“.

Ukoliko mi ne verujete da je tako nešto moguće, pitajte Jelenu Anasonović ili makar pokušajte da se prisetite neslavne sudbine protesta „1 od 5 miliona“.

To nas dovodi do uzroka koji omogućavaju izvođenje obojenih revolucija. Jedan smo na delu videli juče.

Predočena društvena atmosfera, u kojoj se obojena revolucija kod nas doživljava kao Šredingerova kutija, jer se istovremeno izvodi i ne izvodi, protagoniste lokalne politike i korupcije, koji politiku ipak u osnovi razumeju na nivou naslova i podnaslova iz tabloida, dovodi do egzistencijalne panike kojoj smo svedočili juče, kada je gradonačelnik dvojicu dekana ovdašnjih fakulteta u erupciji neskrivene panike nazvao bitangama, dajući im rok da do Božića podnesu ostavke.

Ruku na srce, to je u izvesnom smislu i napredak. Mogao je gradonačlenik, kao njegov kum, da pozove dekane u restoran, pa da ih batinaši tamo išamaraju, ali ipak to nije učinio, kao što jednog od njih nije prijavio kada je trebalo, zbog navodnog pokušaja da izdejstvuje nezakonitu komasaciju, već se toga prisetio naknadno, onda kada je to mogao da upotrebi u dnevnopolitičke svrhe.

Panika koju pominjem naročito je pojačana kada iz svoje sadašnje partije gradonačelnik sazna da će biti povedena opsežna kampanja protiv korupcije, u kojoj bi sutra i sam, uz ponekog ministra, lako mogao da postane politički ili čak krivični trofej.

Nije baš da u Subotici nema korupcije, nije baš da korupcija u Subotici čak i javno nije prikrivana i nije baš da nema još pride materijala za tako nešto.

O toj najavi vlasti, da će intenzivirati borbu protiv korupcije, svako može da ima mišljenje, ja je ovde navodim kao medijsku činjenicu.

Kada su u leto 2020. godine prestale pretnje i napadi na moju porodicu, sadašnji gradonačelnik, koji je tada tek bio stupio na funkciju, obećao mi je intervju.

Mislio je, valjda, da ću ga, na talasu te nagle promene bezbednosnog pritiska, pitati ono što ga pita ostatak subotičke medijske zajednice: da li je jutros svanulo i hoće li večeras zaista smrknuti?

Poslao sam mu dvadesetak pitanja, na koja ovaj nije imao nameru ili hrabrosti da odgovori.

Tada sam objavio fotomontažu sa Pajom Patkom kao gradonačelnikom Subotice. S pravom sam tvrdio da bi Paja Patak, da je gradonačelnik, svakako smeo da mi da intervju.

Gradonačelnik se zbog te karikature uvredio kao seoska mlada. Tvrdio je da je karikatura neprikladna.

Juče je, međutim, sasvim „prikladno“, u očiglednom izlivu potisnute panike, izvređao dvojicu dekana. Bahatost, svesno prekoračenje nadležnosti i osioni primitivizam je najbolji poziv za izlazak na ulice, povod koji pristalice izvođenja obojene revolucije samo čekaju.

To je Bakićeva medveđa usluga vlasti i sopstvenoj sadašnjoj partiji, a ne razložno umirivanje situacije, što se od istinskog gradonačelnika očekuje.

Ukoliko se sadašnja politička kriza, nekim čudom, okonča nekom vrstom nacionalnog ugovora (dogovora, konsenzusa…) svih političkih činilaca i društvenih slojeva o neophodnosti borbe protiv korupcije, istinskoj profesionalizaciji medija (ne njihovom „otvaranju“ i pretvaranju u „nezavisne“ medije) i očuvanju države (da, mislim na Kosovo i Metohiju i na još dosta toga što državu čini državom), to će imati smisla, jer bi politička funkcija, konačno, postala tačka pokretanja društva, umesto što je često, kao u slučaju čoveka sa „visokom bezbednosnom kulturom“, društvena dijagnoza.

Naš gradonačelnik u okviru takvog nacionalnog ugovora, naprosto, ne bi više imao mesta u politici. Mogao bi mirno, uz pivo ispred prodavnice, da nastavi da priča drugarima svoje lovačke priče o svim liderima koje je oročeno obožavao i u čijim se šinjelima švercovao kroz politiku, o partijama čiji je bio član, pošteno kupljenom „starteru“, sačuvanom Subotica-transu, obnovi zgrade pozorišta, obnovljenim fasadama i još koječemu što je u celini teško nabrojati.

Pritom se vara svako ko veruje da u današnjoj „opoziciji“ nema onih kojima nije mesto na političkoj sceni.

Meni se svaki put smuči kada čujem protagoniste bivše korupcije, naročito jednog dežmekastog iz Novog Sada, kako kritikuju sadašnju, ili kada bivši protagonisti kontrole medija, a jedan od njih predvodi celu jednu i pritom vrlo značajnu opozicionu stranku, govore o medijskim slobodama.

Mislim tu i na značajan deo lokalne opozicione scene čija se politička impotencija očitava u pisanju besmislenih, često ostrašćenih saopštenja prepunih fraza i opštih mesta, bez ikakvog plana i programa konstruktivnog delovanja, osim što nam u zalog nude lično „poštenje“, iako mnogi među njima u politici takođe pronalaze jedini izvor egzistencije.

Bilo nacionalnog ugovora koji priželjkujem ili ga ne bilo, buzdovani sa povišenom bezbednosnom temperaturom treba da postanu prošlost u svakoj vlasti i u svakoj opoziciji. Najbolji gest koji bi predsednik države mogao da nam pokloni za praznike, jeste da svoje buzdovane, konačno, istrese iz svog političkog šinjela, vraćajući ih društvenom gravitacijom tamo gde pripadaju.

To je jedan od osnovnih uslova da Srbija produži napred, kao što je vera u naizgled nemoguće, kao što je nacionalni dogovor, takođe, uslov za njen napredak.