Nastaviću da pišem o Subotica-transu, grad neće zaboraviti sa kim je imao posla

Branko M. Žujović

Kada je mali kukavni buzdovan, unajmljen od nešto malo većeg ali znatno kukavnijeg buzdovana, pre koje veče buzdovančićem razbio vetrobransko staklo na našem parkiranom automobilu, pobegavši prema „Tokiju“, mislio je ne samo da ga niko neće videti, već i da je svojim nalogodavcima, buzdovanima, učinio veliku uslugu koju su ovi, kao u svakoj uličarskoj raboti, crkavično platili.

Gradacija buzdovančić – mali – malo veći buzdovan, to profano trojstvo primitivizma i bahatosti, sasvim odgovara ukupnoj situaciji. Posredi je svet buzdovana, u kom mogu da bitišu i deluju isključivo buzdovani, koje kao takve treba razumeti, o čemu će biti još reči na kraju ovog teksta.

Iživljavanje na vetrobranskom staklu našeg automobila nemušt je izraz nemoći i etičke impotencije nalogodavaca, ali me ta vrsta kukavičkog nasilja nad automobilom, koji po definiciji ne može da se brani, svakako neće sprečiti da pišem o Subotica-transu, a grad, koji ipak nije pobuzdovanjen, neće zaboraviti sa kim je imao posla.

Ukratko, ovonedeljni raport iz Subotica-transa izgleda ovako:

Radnici dosadašnjeg Subotica-transa, koji budu prešli da rade kod novog operatera gradskog i prigradskog saobraćaja, dobili su „garanciju“ da u narednom periodu neće dobiti otkaze.

Kakve je garancija posredi nije poznato, biće da je posredi neka vrsta verbalnog anestetika.

Sva prava radnika, čije zarade navodno neće biti umanjivane, biće definisane prema Zakonu o radu, a ne, kao do sada, prema kolketivnom ugovoru.

To znači da će dosadašnji radnici Subotica-transa, umesto dosadašnjih 30, ubuduće imati godišnji odmor u trajanju od 20 radnih dana, da nadoknada za bolovanje više neće biti 75 nego 60 odsto, da se jubilarne nagrade ukidaju, da beneficiranog radnog staža za vozače više nema i da solidarne pomoći, u iznosu od 41.800 dinara, koja je isplaćivana kvartalno, takođe više neće biti.

Tokom razgovora sa novim vlasnikom, koji je održan 4. februara uz posredovanje trojice odabraih kolega, od kojih su samo dvojica potpisana ispod teksta zaključaka, saopšteno je da je u planu uspostavljanje linije za Istanbul, kao i da se čekaju dozvole za uspostavljanje linija do Francuske, Rumunije i Bugarske. Posmatrano iz grada koji jedva da održava autobuske linije do Kelebije ili Đurđina, to izgleda kao ozbiljna diskrepancija.

Najavljeno je i da će „kroz platu“ biti nagrađeni vozači koji budu čuvali autobuse i koji budu davali „maksimum“ na poslu.

Da sam vozač u Subotica-transu, naročito kada bih bio dugogodišnji vozač – veteran, bio bih uvređen kada bi mi neko tako neodređeno i potpuno načelno saopštio da će me nagrađivati ukoliko budem dobar, što implicira da, zapravo, nisam dobar.

Osim toga, novi gazda je, kako nezvanično može da se sazna, saopštio da mu zaposleni na tehničkom pregledu dosadašnjeg Subotica-transa ne trebaju, zato što Trans-jug nema dozvolu MUP-a za obavljanje ove delatnosti. U planu je izdavanje tehničkog pregleda Subotica-transa.

Potencijalno novi problem je što, ponovo, vasceli Subotica-trans unapred, dakle u ovom tranzicionom periodu – nazovimo ga tako, već zna ko će biti zakupac tehničkog pregleda.

Caka je u tome, kaže mi jedan iz Subotica-transa, da će Trans-jug dobiti od grada nepokretnosti na korišćenje, ali bez prava izdavanja u zakup ili podzakup.

Trans-jug će moći samo da koristi nepokretnosti za obavljanje poverene delatnosti, bez prava izdavanja nepokretnosti u zakup ili podzakup.

Svi ugovori o korišćenju nepokretnosti su identični i nosilac prava korišćenja nema pravo izdavanja u zakup ili podzakup, što znači da bi samo Grad Subotica, a ne i Trans-jug, mogao da stiče prihode od izdavanja gradskih nepokretnosti.

Vredi napomenuti i da postoji namera da se Opštini Kanjiža usluga prevoza ubuduće, umesto dosadašnjih 12 miliona, koliko je naplaćivao Subotica-trans, ubuduće naplaćuje 30 miliona dinara, ali mom nezvaničnom, ali pouzdanom izvoru, nije do kraja bilo jasno da li bi tu uslugu pružao baš novi operater subotičkog gradskog i prigradskog saobraćaja.

Na kraju, vratiću se onima koji za posebnu atrakciju i zadovoljenje svojih sujeta, pronalaze u prebijanju parkiranog automobila, budući da se pomenuto disciplinovanje našeg automobila nekako nesrećno nadovezuje na seriju čitanih tekstova koje sam objavio proteklih nedelja.

Bilo direktno ili posredno, nasilje nad predmetima, kažu psiholozi, ukazuje na nisko samopouzdanje, upravo na nemogućnost izlaska na kraj sa nesigurnošću.

Tu se nadovezuje i nemogućnost konstruktivnog suočavanja sa emocijama, uništavanje tuđe imovine kao osećaj trenutnog olakšanja i kompenzacije, potreba za kontrilom koja izmiče, na koncu i frustracija zbog nemogućnosti verbalizcije i argumentovanog saopštavanja činjenica u vezi sa nagomilanim negativnim emocijama.

Napad na objekte, tako, postaje kanal za izliv besa koji nalogodavci niu u stanju direktno da iskažu prema nekome.

Mogu jedino da kaže: srećne vam sve te psihičke rane, „junaci“!